субота, 25. мај 2013.

Devalvacija zivota



Uglavnom se ljudima sa strane cini da je sve lepo i lako u nasem poslu. Vesela opustencija, radis kad hoces, nemas konstantno sefa nad glavom ...

Neke zle strane mnogi ne spoznaju nikad, a drugi srecom retko. Ali, nekom se nazalost ipak zalomi da plati strasnu cenu posla koji se svuda u svetu smatra opasnim. Odes, a zapravo nikad ne mozes biti potpuno siguran da ces se vratiti.



Zlatko Tomic je te strasne noci svratio u neko sitno doba u firmu u kojoj je radio da bi platio dazbine. Niko ga posle toga vise nije video. Ujutro je trebao da preda auto partneru s kojim ga je delio. Nije se pojavio na dogovorenom mestu. Telefoni su mu bili nedostupni. Strasan glas se brzo proneo. Ipak, jos uvek je postojala nada. Sledece jutro cuo sam na vestima da je neka zena u Bangladesu ziva izvucena iz rusevina posle 17 dana. Pomislih tako da je mozda kolega negde sleteo s puta pa sad ne moze da se izvuce iz zguzvanog auta. U nedodjiji nema signala pa je zato nedostupan. Ah, nada umire poslednja, znam. U mom slucaju nije stigla ni da potraje. Nekoliko sati kasnije je javljeno da je nadjen mrtav u spaljenom automobilu.Sedim trenutno u kolima na taksi stanici Spens. Upravo se desila slucajnost. Na stajaliste su jedan za drugim usli 1719 i 1721. Kolega 1720 nece uci vise nikad. Bilo bi sasvim u redu da se u ovom slucaju postupi kao i sa takodje ubijenim kolegom Vjesticom, odnosno da se njegov broj vise nikom ne dodeli. Znam da njegova firma ima pravo na to mesto i u tome nema niceg spornog, ali broj drugi treba da bude. Bilo koji, samo ne taj.



I tako se ovih dana prisecam tih tragicnih momenata koje sam preziveo ili samo za njih cuo. 1974. Ubijen je kolega na Banstolu. Putnik mu je seo u kola na Stanici. Na Banstolu ga je ubio i s vozilom produzio dalje. Ovde je zanimljiva prica zato sto kolega zapravo nije trebao da dobije tu voznju. Zamolio je onog prvog da mu prepusti jer mu je bilo zgodno za pravac. U to doba je vangradskih bilo dosta, tako da je ovaj bez reci pristao. Posle je iz sasvim razumljivog razloga uvek ponavljao kako zivi drugi zivot. Istina. Ostao je u nasem poslu jos dugo posle toga, sve do penzije u koju je otisao krajem devedesetih. Umro je pretprosle godine. Ovaj dogadjaj ne pamtim licno, nego ga belezim po predanju, svedocenjima i novinskim tekstovima. Kasniji dogadjaji o kojima cu vam pisati desavali su se vec za vreme mog (sad vec dugogodisnjeg) bivakovanja na ovom poslu.



Nisam vise siguran da li je bio januar ili februar 1998. mada ce pre biti da je ono prvo. Medjutim, odlicno se secam da sam u izvesno prepodnevno vreme vozio neku zenu od Stanice do Seljackih buna, te da sam bio bas na pruznom prelazu kad je dispecerka saopstila da je kolega Trivun Vjestica nestao u toku prosle noci. Odmah su mi kroz glavu prosle sve situacije kad su u godinama pre toga neke kolege sa isto tako lepim Mercedesima kao sto je imao Trivun pravim cudom izbegli  smrt. Zato mi je tad prosla kroz glavu strasna misao - ubili su ga. Coveka koga sam dobro poznavao, koji mi je bio dragi prijatelj. Voznja je jos trajala, a ja sam bio van sebe. Ne secam se da sam se bilo kad pre toga osecao tako. Stranka je pitala da li sam dobro. Uzvratio sam da je sve u redu. Ucutala je. Oboje smo znali da je to bila jedna od onih masnih lazi poput onakvih koje nam svako malo serviraju politicari uz najvecu mogucu stalozenost i osmeh, cisto da bi umirili siroke narodne mase. Samo sto ja tad nisam bio u stanju da umirim ni samog sebe, a kamoli nekog drugog. Zapravo je tu najvise bila kriva moja uhodana navika da ne opterecujem musterije svojim problemima, a ni onim koji poticu od sluzbe u kojoj radim. Srecom, voznja se brzo zavrsila, ona je zurno platila i otisla misleci ko zna sta o meni, a ja ostadoh sam u kolima sa svojim turobnim mislima. Tad sam zaplakao strasno. Nisam na tako bolan nacin o smrti razmisljao ni u prokletom ratu u koji sam nekoliko godina pre toga ubacen, valjda zato sto je to tamo bila sasvim normalna i uobicajena pojava. Ne znam koliko mi je vremena trebalo da se smirim. Kad sam se malo pribrao odvezao sam se do robne kuce na Naselju. Znao sam da tamo postoji govornica. Mobilni telefoni su tad tek bili u zacetku, uzasno skupi i niko od nas to nije imao. Odatle sam pozvao dispecerku Pan taksija, firme u kojoj je Trivun radio. Ljubazna operaterka mi je ukratko ispricala sta se desilo. Prethodnog dana u 5 popodne dosao je covek na Stanicu i video Trivunov auto. Bio je to lep Mercedes 124  star 6 godina, ali  prazan jer je Trivun sedeo kod kolege u kolima. Putnik je pitao ciji je auto, kolega se javio, seli su u kola i nakon kraceg razgovora krenuli u pravcu Kamenice. Tamo ga je u prolazu neko od kolega i video. Tad je zapravo poslednji put vidjen ziv. Kasnije smo saznali da je taj putnik, dakle zapravo ubica, prethodno pokusao da na selektivni poziv dobije kolegu 515 iz Radio taksija, koji je imao slican auto kao Trivun. Zvao je iz hotela Novi Sad, ali kolega nije bio u mrezi. Ustvari je bio na poslu, ali u tom momentu je izasao na pice s kolegom. To mu je spasilo zivot. Posle celog slucaja, valjda svestan toga, sve se redje pojavljivao na poslu i uskoro napustio sve ovo. Elem, u veoma sitne sate, kad jos niko nista nije znao Vjesticin auto je zaustavila patrola policije na ulasku u Sirig. Stalni kontrolni punkt, rutinska kontrola, uobicajena pojava u to doba. Policajci nista nisu znali. Auto je vec imao belomanastirske registarske tablice, vozac uredne papire. Ipak, ubica nije bio dovoljno temeljan. Policajac je uocio tragove krvi na tapacirungu. Ubica je iskoristio nepaznju i pobegao u njive. Policajci su po broju sasije saznali za pravog vlasnika. I to je to. Dispecerka nije znala vise. Potpuno utucen i slomljen otisao sam kuci. Cuo sam se kasnije s kolegama i saznao da spremaju potragu. To je organizovano sledeceg jutra. Posto je vidjen u Kamenici pretpostavka je bila da je negde na Fruskoj gori. Krenuli smo iz svih udruzenja, vozili veci deo dana. Uzalud. Kasnije se pokazalo da ipak nismo isli dovoljno daleko. Ili je nekom nesto promaklo. Telo je pronadjeno sledeceg dana kod Divosa, tog uzasno zabacenog fruskogorskog sela. Ubijen je iz vatrenog oruzja i bacen malo podalje od puta. Sve je bilo pazljivo isplanirano.



Sahrana je bila nekoliko dana posle, nakon obdukcije. Tog dana smo se skupili svi, clanovi svih udruzenja, kao i kolege koji nisu bili ni u jednom. Posto smo tih godina bili u veoma prisnim odnosima s beogradjanima koji su ukljucivali i zajednicko ucesce u brojnim protestima, iz Beograda su stigle delegacije iz vise njihovih udruzenja sa nekoliko desetina automobila. Tome je kumovalo i to sto je Trivun imao dobre kontakte s njima koji su uspostavljeni jos 1992. kad smo nas dvojica isli zajedno u Beograd na slavu Beotaxija. Jos cuvam gotografiju na kojoj smo nas dvojica snimljeni tamo od strane jednog beogradskog kolege. Beogradjani su svoju slavu uspostavili jos 1927., samo dve godine nakon osnivanja. Trivuna je to narocito impresioniralo i hteo je da taj obicaj uvede i kod nas. U firmi Radio taxi, u kojoj smo tad obojica radili nije bilo nekog posebnog entuzijazma za tu ideju, ali ju je dve godine kasnije uporni kolega progurao u novoj firmi koju je zajedno s grupom kolega osnovao - Pan taxi. Tu je on zajedno s Milanom Galicem zapravo bio kljucni igrac. Retko vredan covek, jedan od onih koji ne mogu prezaliti cinjenicu da dan ima samo 24 sata.



Elem, skupilo nas se tad mnogo, nikad vise ni pre ni posle toga. Neprekidna kolona je bila toliko dugacka da kad su prvi stigli do groblja poslednji jedva da su tek krenuli. Niko nije radio, mreze su sluzile samo za koordinaciju kretanja kolone. Stigosmo tamo. Hiljade ljudi, zajednicka tuga. Otisao je dobar covek, otac 3 deteta od kojih poslednje nije stiglo cestito ni da ga upozna. Tesko mi je bilo ne samo zbog smrti prijatelja nego i zbog svesti da je to bio napad na sve nas. I tuga i strah u isto vreme. Danas on, a sutra ... Tad sam se u sebi zakleo da ma koliko para da imam u zivotu necu kupiti auto zbog kog bi neko pozeleo da me ubije. Ipak, tu jalovu nadu da sam relativno siguran  s neuglednim automobilom srusili su kao kulu od karata nekoliko godina kasnije dvojica siledzija koji su kolegi Zoranu Jankovicu oteli i slupali blago receno katastrofalan automobil. Kupio ga je malo pre toga za 200 evra, pa mozete misliti na sta je to moglo da lici. Neka pretpotopska Lada ili Pezejac, nisam vise siguran. Kolega je posle radio jos nekoliko godina i napustio nas. I dalje vozi nocu, ali furgon za prevoz novina.



Uglavnom, uzasan osecaj koji sam tamo imao mozda vam ne mogu dobro opisati, ali vam svakako zelim da ga nikad ne osetite. Vratio sam se posle sahrane kuci utucen. Nisam vise tog dana ni izlazio. Mislio sam ustvari da odspavam i uvece kao i obicno izadjem. Ionako sam tih prvih 9 godina u ovom poslu pretezno radio nocu. Ali, moja supruga imala je drugacije planove. Kad sam usao u stan zagrlila me je snazno i trazila da joj obecam da nikad vise necu raditi nocu. Nije htela da popusti dok nisam prihvatio. I suza je tu bilo. Uvek su me strasno pogadjale zenske suze, njene pogotovo. Da se nekim cudom Trivun ipak ziv vratio sigurno bi i on imao slican, beskonacno tezak razgovor. Sam Bog zna koliko nase zene istrpe bola, patnje i straha zbog naseg posla. Sigurno bi i Zlatkova , bez sumnje od njega posle svega trazila isto. Samo, on za razliku od mene nije mogao da bira. Radio je po smenama s partnerom, pa kad se i kako zalomi. Takav rad je odomacen u firmi u kojoj je radio. Njegova mi se ovako spolja gledajuci jos cini najboljom od tih koje mi zovemo "firmiranim" zbog unifikacije vozila i boja. Njega zapravo nisam poznavao, sto je i razumljivo s obzirom da nas preko 2000 radi ovaj posao u nasem gradu. Ipak, secam se njegovog lika, vidjao sam tog kolegu na poslu. Delovao mi je kao fin cove i svi koji su ga znali bolje tvrde da je zaista bio  takav. Meni se uvek cinilo da je mladji od mene. Zato me je veoma iznenadilo kad sam procitao da je ustvari bio 5 godina stariji.



Stalno se pitam sta je to u coveku sto ga moze naterati da oduzme neciji zivot? Ubistvo je svakako nepovratan proces. Kad nekom ucinite nesto drugo lose najcesce postoji mogucnost da posle dozivljaja svojevrsne katarze ipak vratite stvari na njihovo mesto uz naravno neizbezno izvinjenje. Ponekad cak i ovo poslednje moze biti dovoljno za iskupljenje. Ali mora postojati zelja za tim. Bojim se da su bezobzirnost i odsustvo elementarnog osecaja za odgovornost tokom gorkih ratnih godina bespovratno usli u nase zivote. Savest je otisla u nepoznatom pravcu, mada je vecina ljudi ipak jos uvek dovoljno svesna da prikoci kad treba, makar i u poslednjem trenutku. Neki medjutim definitivno nisu.



Zasto je ustvari Zlatko ubijen? To sad ne znamo i pitanje je da li cemo ikad saznati. Znamo da je Trivun ubijen zbog auta. Isto tako nam je poznato da je futoski linijas Sinisa Novakovic ubijen pre oko 10 godina kod sebe imao tek nekoliko stotina dinara i skroman mobilni

 telefon.Ubica, inace kasnije pronadjen maloletnik je ostavio njegov auto, u njemu je kolega i pronadjen mrtav na putu za Begec. Taj je slucaj ostao manje zapazen zato sto on nije radio u gradu i nije bio ni u jednom udruzenju. Ipak, i njemu sam otisao na sahranu. Svako zasluzuje postovanje, a i ako je bio nelegalan, niko nije imao pravo da ga ubije.



Napada na nas bilo je dosta, pomenucu samo neke. Na Paragovu je pokusano otimanje Mercedesa Pavic Krstanu. Tom prilikom je on lakse ranjen iz pistolja. Imao je ludu srecu, jer je u tom momentu slucajno naislo vozilo hitne pomoci pa su se napadaci razbezali jer nisu planirali svedoke u gluvo doba noci. U kolegu Radeta Balabana je putnik, inace jos jedan maloletnik uperio pistolj na prvom platou Tvrdjave i naredio mu da izadje. Onda je pucao na njega, ali srecom promasio. Kolega je poceo da bezi sjurivsi se niz padinu prema podnozju. Mladic, ili bolje receno malo stariji decak je nastavio da puca za njim, ali srecna okolnost da je skoro nemoguce pistoljem pogoditi pokretnu metu spasla je kolegu. Napadac je onda seo u auto i odvezao se. Na Banstolu je ostao bez goriva pa je napustio auto koji je tamo kasnije i nadjen.



Milovan Galic je imao srecu zato sto je napadac ispoljio neverovatnu kolicinu gluposti, otprilike na nivou najmladjeg Daltona. Napao ga je odmah na izlasku sa stajalista tako da je kolega zaustavio auto, a izgrednik je dobio samo batine. Rade Jovicic, jos jedan vlasnik lepog Mercedesa napadnut je u Kamenici. I njega je spasio slucajan dolazak drugog vozila. Posle vise nije ni radio ovaj posao nego se potpuno posvetio automehanicarskim aktivnostima. Ionako je bio veoma cenjen majstor za Mercedese.



I koliko vrede nasi zivoti? Par hiljada dinara ili najvise auto koji se u nasem poslu brzo potrosi. Malo vrede i drzavi jer je recimo Trivunov ubica posle vise sudjenja dobio 15 godina, a ne bi verovatno ni toliko da prilikom hapsenja nije pucao na policiju. U tom okrsaju je i ranjen. Sad je vec slobodan covek.

Nekad je sve ljudsko vredelo vise. Svet se menja, ali bar ovde ocigledno nagore. Neka je miran vecni san svim nasim tragicno nastradalim kolegama.

Нема коментара:

Постави коментар