четвртак, 11. октобар 2018.

Onomad je zao duh pušten iz boce i neće u nju da se vrati


Čitam sad da su pre neki dan pretučena dva mladića kod Futoške pijace.  Bude tih tuča i inače,  najčešće noću za vreme vikenda.  Zapiju se budale,  sad i droge ima puno.  Do nje je nažalost lakše doći nego ikad pre. 
Međutim,  ovaj je slučaj drugačiji.  Pretučeni mladići su Albanci.  Išli su tako ulicom i pričali među sobom na svom jeziku,  pa je neka budala to čula,  dojavila svojim istim takvim,  te se stvorila takva četvorica i ove pretukoše.  Za jednog se još lekari bore da preživi.  Nadajmo se da će uspeti. 
Odrastao sam u zemlji u kojoj smo gledali ko je kakav,  a ne šta mu je babo.  Bar sam ja uvek tako gledao,  a i svi koje sam poznavao.  I neću se promeniti.  Onda je pre jedno 3 decenije došlo vreme da su ljudi huškani jedni na druge.  Trebalo je to valjda političarima. Sećam se kako je ovde kolega početkom devedesetih dobio strašne batine,  te je izgleda zbog toga i umro.  Beše Musliman ili Bošnjak kako se to sad kaže. Pa je posle drugi dobio batine jer se nekom nije dopao njegov mađarski akcenat.  Sve je to bilo  ovde, u Novom Sadu.  Onda smo se izborili da više nemamo one pločice s imenima na instrument tabli.  I to je tako trajalo sve do prošle godine kad su gradski oci i mame smislili da mora ime vozača opet biti vidljivo u kabini i to im nije bilo dovoljno, pa su propisali da je obavezno da bude i na taksi tabli.  Meni to ne pravi problem,  ali sam imajući u vidu i kolege sa '' nepravovernim'' imenima snažno protiv takvih propisa.  I zaista, teško ćete noću videti da vozi taksi neko ko se recimo zove Adem.  A to nije u redu.  Mnogi opasnost potcenjuju.  I kad pričam ljudima šta se sve dešavalo tokom devedesetih mnogi mi ne veruju.  
Kakvi su to ljudi koji napadaju druge samo zbog imena? Najčešće primitivni,  ograničeni,  agresivni i bezobzirni.  Pilećim mozgovima nije jasno da time samo hrane iste takve s druge strane. Tja, cena piletine je ionako nešto u padu ovih dana. 😄
Normalan čovek nema takvih poriva.  Onda ode takav ''patriota" negde u inostranstvo i tamo bude manji od makova zrna. Ne smeta mu ni tuđ jezik ni to što često putuje sa hrvatskim ili mađarskim pasošem,  ma ništa, samo daj bauštel i gotovo. Nema veze što su po mišljenju takvih svi Hrvati ustaše,  njihova putovnica sva vrata otvara.  Naučiće veliki Srbin i mađarsku himnu  da peva ako treba.  Doslednost nula bodova.  Mrzi Švabe,  ali daj taj Audi ili barem Golf.  A i dobar taj Lidl,  nema veze što dolazi iz srbomrzačke zemlje, nego udri po batacima.  Pa nemoj brate mrzeti sve oko sebe, niko nije birao ni roditelje ni mesto rođenja.  I nemojmo se opet sramotiti pred svetom, već smo se dosadašnjim brljotinama obrukali za dve generacije unapred.  
Upravo sam čuo da će se onaj najteže povređen mladić izvući. Nadam se da tako nešto niko više neće doživeti u našem gradu. Hajde Đole, sad si ti na redu sa onom prigodnom …



понедељак, 02. јул 2018.

Na današnji dan...


...  pre tačno 30 godina počeo sam da radim ovaj moj posao. Mnogi bi rekli - previše.  Možda je i tako,  ali još uvek volim ovaj posao. Nije doduše to sve tako lako kao što neki misle.  Dosta sam gorkih pilula progutao,  a neke su tek na vidiku.  Ima i nepredviđenih.  Kad izađeš na posao nikad ne znaš šta te čeka.  Ovo nije predvidljiv posao.  Mada je i to na neki način zanimljivo.  Samo što je zanimljivosti ponekad previše.  Prosto da se ponekad poželi i dosada. 
Kako je počelo? Bilo je to doba kad nisi mogao stati gde hoćeš.  Dobiješ raspored za 33 dana,  13 Stanica,  10 Centar,  ostalo po dan ili dva.  I tako je mene zapalo da prvi dan budem na stajalištu Bolnica.  Odatle sam dobio i prvu vožnju mojim crvenim Stojadinom.  Bila je do Novog Naselja.  Postojalo je samo jedno udruženje i svi smo bili u njemu.  Bilo nas je 165. Tad sam ja bio 020. To mi je bio prvi broj.  Ovaj sadašnji sam dobio zamenom dve godine kasnije.  Tad je probijen krug,  odnosno broj taksista je prestao da bude ograničen. 
To jedino udruženje je imalo pravilo da se ne može prvih šest meseci raditi s radio stanicom,  tako da sam za to vreme samo uzimao mušterije na stajalištu. Danas bi se reklo - kockario.  U to doba je većina novosadskih taksista radila bez radio stanice. Sve je nekako bilo jednostavnije,  mislim na taksiju,  a uglavnom i u državi.  To je bila još ona stara dobra Jugoslavija koje se sa setom sećam.  Svi smo se međusobno poznavali i nekako više je bilo solidarnosti.  Sada je uprkos tome što nas ima 15 puta više situacija takva da je taksista u većoj meri nego onda prepušten sam sebi. Bar se meni tako čini. Voleo bih da grešim.  I mušterije behu drugačije,  više opušteni,  a manje džangrizavi nego što je sad slučaj.  Iako su cene relativno bile veće,  bakšiš se ostavljao češće.  Više smo i pričali s njima.  Sve ove promene su dobrim delom posledica događaja van ove naše službe. 
Malo statistike - kao taksista sam prešao oko 1.400.000 kilometara i promenio 13 automobila. Ovaj Citroen koji vozim je 14 i mogu reći da mi je legao kao nijedan pre. Zaista ga volim.
I tako,  idu dani.  O penziji ne razmišljam, voziću dok budem mogao, a posle šta bude …

четвртак, 26. октобар 2017.

Život sa Citroenom



Da mi je neko pre 20 ili 10 godina rekao da cu voziti auto ove marke rekao bih mu da nije normalan. Uvek su vazili za zavodljivo udobne, ali i automobile koji svog vlasnika po pravilu oteraju u dugove i bankrot. Ovo je narocito vazilo za modele s bajnim hidropneumatskim ogibljenjem. No, kao i u svemu vremena se menjaju. Citroeni se sad cesto mogu  videti  na nasim ulicama, a omiljeni su i medju mojim kolegama, narocito ovaj model koji vozim. Kad se samo setim da pre 30 godina bukvalno nijedan taksi u gradu nije bio Citroen.
Meni je ovo prvi auto ove marke, ali ne i u mojoj porodici. Moj pokojni deda Zivko bi sad sigurno bio ponosan na mene. On je u drugoj polovini tridesetih godina proslog veka kupio Citroen Traction Avant. Bio je jedini u Kragujevcu, a i inace je bio sasvim poseban automobil. To je bio prvi uspesan velikoserijski automobil na svetu sa pogonom na prednje tockove. Zapravo baš Citroen, a ne VW kako mnogi misle je prvi proizvođač u Evropi koji je uopšte uveo masovnu proizvodnju automobila. Takođe je Citroen prvi ponudio kupcima test vožnju i garanciju, a prvi je u automobilskoj industriji plaćao ženama trudničko bolovanje što je za izuzetnu pohvalu. U to doba je prednji pogon još više bio od znacaja nego danas jer su se na izlokanim blatnjavim putevima vozila često zaglavljivala. Danas se takvi automobili mogu videti ponekad na susretima veterana. Sedite na zadnje sedište, potpuno ispružite noge i pokušajte stopalima da dotaknete prednje sedište. Nećete uspeti, osim ako ste Vlade Divac ili neko slične visine. Zaista fantastično! Očigledno su i projektanti mog sadasnjeg Picassa imali slicnu ideju u vidu. Citroen je sve ove godine svog postojanja od skoro jednog veka insistirao na originalnosti. To je nastavljeno i nakon ujedinjenja s Pežoom koje se desilo polovinom sedamdesetih. Doduše, Pežoovi sefovi ponekad ocigledno uticu na to da Citroenovi vecito razigrani inzenjeri malo smanje dozivljaj jer se auto mora i prodati. Ponekad malo i sefovi preteraju u ogranicenjima, pa onda ispadne nesto bledo i neubedljivo kao recimo prvi C5 ili "obicna" Xsara kojoj nije mnogo pomogla ni Klaudija Sifer bez gaćica.
Ali Xsara Picasso im je bas uspela u svakom pogledu - estetskom, funkcionalnom i komercijalnom. Zato se i pravila u Evropi preko 10 godina bez skoro ikakvih izmena, sto je izuzetno redak slucaj medju danasnjim automobilima. Hteli su doduse da ga skinu s proizvodnih traka jos polovinom prosle decenije, kad su predstavili novi model, ali narod ga je hteo i proizvodjac je poslusao vox populi nastavivši proizvodnju. Zato sad postoji ogroman broj polovnjaka razlicitih godista na radost kupaca skromnijeg imovnog stanja.
I tako posle dugog druženja s Mareom dođoh u posed automobila koji se zove i preziva Citroen Xsara Picasso. Motor je kod mene osmoventilski benzinac 1,6, dakle najslabiji u ponudi. Ima 95 konja, što za tu težinu nije baš nešto. ali mogu reći da ipak pristojno vuče. Napravljen je u toku prelazne godine, dakle 2005. Krajem 2004. je ceo auto malo restilizovan i zato je moj taj kao noviji model, ali motor je taj koji je išao oš samo te godine, da bi ga zamenio 16V. Ipak, osmoventilac je jednostavniji, a i ja sam ubeđen da su oni zgodniji za plin koji sam inače odmah ugradio.
 
Ovo je ono što ja zovem pravi Citroen, dakle veoma originalan i veoma udoban. On doduše nema hidropneumatsko ogibljenje kao C5 i veći, ali su opruge mekane kao duša i upijanje neravnina je bolje nego kod bilo kog automobila koji sam imao. To se nažalost plaća slabijom stabilnošću u krivinama, ako recimo uporedim s mojom sad već bivšom Mareom. Veoma je osetljiv na bočni vetar. Jednom sam od onog jako vetra bukvalno pobegao kući, jer je ljuljanje bilo na nivou broda u oluji. S Mareom sam se po takvom vetru normalno vozio, samo malo sporije. Na autoputu je recimo sve u redu dok ne pocnete da preticete neki kamion ili autobus,a onda treba biti veoma pazljiv. Ljuljanje tad postaje prilicno neprijatno. Brodski osećaj tu ne prestaje. Donja ivica vetrobrana je veoma daleko, a ispred nje je veoma zakošena hauba, tako da nema šanse da vidim prednji kraj automobila. I inače je sa svih strana prilično nepregledan. Mnogi se žale i na male retrovizore, ali ja na njima vidim koliko treba, mada je proizvođač očigledno čuo za te žalbe i zato potonji C4 Picasso ima zaista ogromna ogledala. Nepreglednost me je jednom umalo dovela u veliku nepriliku. Kasno sam uočio pešaka. Srećom, ovde su kočnice zaista izvanredne i auto se momentalno ukopao u mestu. Takođe je i manje okretan jer mu je međuosovinsko rastojanje veće (mada je ukupno malo kraći), a zaokret točkova (tzv. ajnšlag) manji. Ovde mi je iskustvo vožnje kamiona prilično od pomoći.
 Ovo je auto koji umnogome traži navikavanje. Na Fiat sam se navikao posle 500 metara, a na ovog posle isto toliko kilometara. Visoki položaj sedenja je nešto što mnogima imponuje, ali ja više volim niže. Šta da se radi, nisam džipovski tip. Sama sedišta su inače izuzetno udobna i mogu lepo da se podese.
 
Instrument tabla postavljena u sredini je nešto što sad više proizvođača ima u ponudi, a u automobilskim novinama se ponegde može pročitati kako su ceo patent prvo postavili Francuzi u Reno Tvingo. Takve tekstove su očigledno pisali mlađi novinari, jer bi se stariji svakako setili da je tu izmišljotinu  imao još Mini Moris pre više od 50 godina. Mislim naravno na onaj koji je vozio Mister Bin, a ne ovaj novi fensi. Centralno postavljena instrument tabla definitivno nije ono sto volim. Zovite me sebičnim, ali ja mislim da su tu podaci koji trebaju samo vozaču i tačka! Pri tome ovaj auto još nema ni obrtomer, a u kombinaciji sa izuzetno tihim motorom to znači da je osećaj rada slab. Motor je inače veoma elastičan i prijatan za upotrebu.
 
Picassa sam kupio ovde na oglas, imao je naše table i po satu pređenih 194.000 km. Odmah sam uradio veliki servis i posle toga do današnjeg dana prešao oko 7000 km. Potrošnja plina u gradu je prosečno oko 11 litara, dakle otprilike 1 - 1,5 litara manje nego Marea. U vožnji autoputem preko 130 km/h situacija zbog velike karoserije je obrnuta. Ulje i ostale tečnosti za sada stoje na istom nivou kao i na početku, što je naravno ohrabrujuće.  Razne sijalice medjutim često otkazuju, prekidač za sva 4 migavca zaglavljuje, ali sem toga nikakvih problema nisam imao. Zanimljiv je i drugačiji od svega što sam do sada vozio. Volim da ga vozim. Bas volim. A i lepo me za sada služi, ako ne računam sijalice kojih sam se već namenjao boga oca.





понедељак, 08. август 2016.

Jedna bitka, jedan covek i jedan grad



Bio sam u petak, petog avgusta na proslavi velike bitke kod Petrovaradina. Bilo je to u crkvi na Tekijama. Svakog 5.8. se tu slavi svetkovina pod imenom Snezna Marija. Bitka inace bese to pre tacno 3 veka. Pisao sam ovlas i ranije o tome. Znate pricu o navodnom snegu usred leta i svemu ostalom. Tja, da li bas o svemu? Necu vam toliko sad pisati o samom dogadjaju jer me trenutno vise zanimaju neki posebni ljudi i neke posledice.

Zivot je nekom majka, a nekom maceha. Recimo austrijski vojskovodja princ Eugen Savojski. Hm, austrijski? Zapravo je bio Francuz, rodjeni Parizanin i nesudjeni francuski vojnik. Nasao sam dve verzije koje objasnjavaju zasto i pored svoje velike zelje nije primljen u francusku vojsku. Po jednoj, to je bilo zbog nezgrapnog izgleda, a po drugoj zbog izvesnih skandala koji su imali veze s njegovom majkom. Meni se druga verzija cini verovatnijom, pre svega zbog toga sto se njegova porodica svakako nakon toga preselila na podrucje pod kontrolom Habsburske monarhije. U svakom slucaju on je u Francuskoj proglasen zbog neceg nepodobnim. Razmisljam tako, koliko izvanredno sposobnih ljudi kroz istoriju nikad nije dobilo priliku da pokaze svoj raskosan talenat za nesto prosto zato sto ih je neko nekad zbog neceg proglasio  nepodobnim? Mora biti da je broj takvih nesrecnika zapravo ogroman. I ne radi se tu samo o necijoj zloj volji, ponekad je u pitanju samo splet nesrecnih okolnosti. Da li bi recimo Tesla postao genijalni pronalazac da njegov otac nije bio imucan, te ga poslao na skolovanje? Najverovatnije bi da nije bilo toga zauvek ostao medju lickim ovcama i niko za njega ne bi cuo. Imao je dakle i srece. Bez toga se u zivotu ne moze, makar bili najbolji na svetu.

Isto vazi i za junaka ove price, koji je zapravo u vreme bitke kod Petrovaradina zaista i bio najsposobniji vojskovodja na svetu i jedan od najuspesnijih u istoriji ratovanja uopste. General je postao veoma mlad, ali tad je vec bio iskusan feldmarsal i glavnokomandujuci vojske cele ogromne carevine. Niko ga nije gurao, sve je postigao sam. Ali ipak, imao je srecu da je neko ocigledno pametan mnogo godina ranije prepoznao njegove ogromne sposobnosti. Kazem vam, mora se malo imati i srece. Sta bi bilo bez toga ili recimo da Francuzi nisu postupili onako glupo ne primivsi ga u svoju vojsku? To nikad necemo saznati, ali u svakom slucaju istorija ovog naseg podneblja, a verovatno i cele Evrope bi bila mnogo drugacija.
Uglavnom, on je u vojsku uveo novine koje su se nesumnjivo bazirale na licnom iskustvu. Recimo kod njega po pravilu nisu palile veze i vezice, na bitne polozaje je postavljao iskljucivo ljude koje je sam smatrao sposobnim. Raskrstio je s odomacenom praksom po kojoj su plemici morali da budu visoki oficiri, pa onda njihova rodbina, znate ono, surakov zet i tako dalje. Verovatno je imao ogroman otpor da to progura, ali  je pored ostalog bio i veoma sposoban diplomata i politicar. On sam nije bio niciji zet jer se nije zenio nikada. Takodje je uvek izuzetno vodio racuna o onome sto se danas naziva logistikom, odnosno da vojnici imaju sve sto im treba kako bi bili zadovoljni i spremni. Najcesce je u bitke ulazio s brojcano slabijom, ali pokretljivijom vojskom. Vise se uzdao u konje nego u topove. Ako pogledamo situaciju u danasnjim velikim armijama videcemo da su recimo danasnje vojske SAD, Rusije, Francuske, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja brojcano manje, ali efikasnije i pokretljivije nego pre 20 ili 50 godina. Upravo je na tome insistirao Eugen Savojski pre vise od 300 godina. Voleo je da bude u prvim redovima ili bar blizu toga. Zbog toga je i vise puta ranjavan, mogao je naravno i poginuti , ali vojska voli takve i on je toga svakako bio svestan. Uostalom i tokom petrovaradinske bitke nije bio nigde zaklonjen, nego je dobar deo vremena bio na mestu na kom su danas statue jelena iznad tunela.

Tu je itekako bio u dometu turskih topova, no Turci izgleda nisu znali da je on tu. Opet sreca, ali ona prati hrabre. Inace nisam uspeo da nadjem normalan put do tog mesta sa kog je osmatrao bitku. Moglo bi nekako uz pomoc alpinisticke opreme, a drugi nacin je prolaz iz zgrade koja se naslanja na to, ali je to zakljucano. Dobar deo tog malog platoa sad zauzima ogradjeni prostor u kom su antene raznih firmi, izmedju ostalih i jednog taksi udruzenja. Sto je dobro za pogled uglavnom je pogodno i za radio talase.

Nisam nasao podatak kako je stajao sa zenama, ali ako znamo da je bio veoma pametan, hrabar, mocan i imucan,  nece biti da su bezale od njega. No, svoju porodicu nikad nije zasnovao, te naslednika nije imao, sto je nakon njegove smrti dovelo do prilicnih sporova oko njegove materijalne zaostavstine koja je bila prilicna. Umeo je ocigledno i s parama, kao i sa svim ostalim cega se dohvatio u zivotu.
Njegov ratni protivnik, Damad Ali - pasa je imao sasvim drugaciji zivotni put. Ne bi bilo u redu reci da je bio nesposoban, ali mu je to sto je bio iz ugledne plemicke porodice i sultanov zet nesumnjivo pomoglo da se domogne polozaja velikog vezira, odnosno drugog po rangu polozaja u Otomanskoj imperiji. Istoricari ga uglavnom opisuju kao preterano ambicioznog, ali ja cu upotrebiti prizemniji izraz - alavi megaloman. Kako je na kraju prosao znamo i tu nije od preteranog znacaja pitanje da li su ga ubili Austrijanci ili njegovi janicari. Cuo sam i za pricu da se ubio sam. Kako bilo, to je bila velika austrijska pobeda koja je uticala na mnogo toga sto se desilo posle.


I sta je na kraju bilo s tim cuvenim snegom koji je navodno pao u toku bitke, a usred leta, rasterao Turke i posluzio kao povod za proslavu Snezne Marije na Tekijama? Tja, razuman odgovor bi bio da je to malo verovatno, da ne kazem nemoguce. Pominje se nekakav meteoroloski izvestaj po kom je bilo veoma hladno, navodno je bilo i inja, pa je Turcima to licilo na sneg. Hm ...
Koliko mi je poznato u to doba nije bilo nikakvih instrumenata za merenje temperature. To znaci da se cela prica o navodnoj hladnoci zapravo bazira na subjektivnom osecaju hronicara. Danas recimo u nekim meteoroloskim izvestajima i to izrazavaju kao velicinu i razlika izmedju toga i izmerene vrednosti ponekad bude prilicna. Pre 2 godine, bas pocetkom avgusta rano ujutro vracao sam se s puta i kod crkve na Tekijama sam ugledao sledeci prizor:




To je dakle prostor izmedju crkve na Tekijama i Dunava, upravo onaj kojim su se pred bitku kretali Turci vukuci glomaznu i tesku tehniku. Snimak koji sam napravio izmedju cetiri i pola 5 ujutro je tehnicki los jer je sniman starim telefonom, ali dovoljno dobar da se vidi gusta magla. Tog dana vreme ne da nije bilo hladno nego je vrucina bila uzasna, preko 30 stepeni. Odakle onda ta magla? Ovde moramo imati u vidu da je ceo taj teren mocvarni, dakle s veoma visokim procentom vlage. Zemljiste je mahom zaklonjeno gustim drvecem, pa se zbog toga ne susi prakticno nikad. To je i sad tako iako je izgradjena poneka vikendica, vodovod je postavljao neke instalacije i tako dalje, pa je ponesto u medjuvremenu zbog toga isuseno. Hocu reci - ako je sada bila ovakva magla kao posledica isparavanja mocvarnog tla od visoke temperature, pre 300 godina je moralo biti jos gore. Tome treba dodati cinjenicu da vlaga uvek pojacava subjektivni osecaj hladnoce. Ne smemo zaboraviti ni psiholoski momenat. Vlaga i magla svuda oko vas, ne vidite skoro nista, a znate da je neprijatelj tu negde blizu i da moze svakog trenutka odnekud izroniti. To mora da je bio uzasan osecaj neizvesnosti. Da li ste se nekad smrzli od straha? Ako i niste, sigurno ste culi nekog da je to rekao ili ste bar procitali negde da je neko to doziveo. Dakle situacija je bila idealna za stvaranje hladnoce u dusi.
A sta je s olujom koja je pogodila austrijske trupe i zbog koje su jedva uspeli da se domognu sremske obale? I ona je u leto cesta pojava, upravo kad se sloze visoka vlaznost i temperatura.
Da ne bude zabune, ja nikako ne mogu da tvrdim da je obavezno bilo zapravo toplo, ali smatram da je to mogucnost koju nikako ne bi trebalo odbaciti. Uostalom, bilo je leto i svakako je veca mogucnost da bude vrucina nego hladnoca.
Kako bilo, junak ove price je svakako umeo da iskoristi situaciju, kakva god bila. Stvar pameti i ogromnog iskustva. Takav je zivot. Iskoristite sta mozete, ne predajte se nikad i imacete velike sanse za uspeh.


 Eugen je posle imao jos bitaka i to ne samo protiv Turaka. Ratovao je pored ostalog i protiv svojih sunarodnika, jednako uspesno kao i protiv drugih. Profesionalac nema emocija. Posle je bio u jednoj vrsti penzije, ali mu djavo nije dao mira, te se opet aktivirao i ratovao skoro do smrti. On je jednostavno pripadao onom tipu ljudi koji ne mogu da sede besposleni. Razumem ga, jer i ja sam takav, mada mi ratovanje ne deluje bas kao privlacan poziv.

Gde smo mi u celoj toj prici? Mnogo puta je receno da je bitka kod Petrovaradina oznacila prekretnicu i pocetk trajnog isterivanja Turaka sa prostora danasnje Vojvodine, sto je zavrseno koju godinu kasnije. Znacaj koji je medjutim imao za nas grad je svakako jos veci. Ovde moram podsetiti da Novi Sad u to doba zapravo nije ni postojao. Selo Futog je u to doba bilo poznatije mesto od malog naselja koje je u to doba nazivano Petrovaradinski Sanac i Racka Varos. To je dakle bilo samo malo predgradje koje je pre toga najvise sluzilo za snabdevanje petrovaradinskog garnizona. Posle bitke su neki zasluzni borci nagradjeni mogucnoscu da sebi ovde naprave dom. Ti su ljudi poceli da izgradjuju nesto sto je tokom tri sledece decenije preraslo u pristojnu varos. Tad su se vispreniji i imucniji medju njima i pre svega njihovim potomcima organizovali i kupili od Beca status slobodnog kraljevskog grada. To se desilo 1748. godine i time je grad dobio mnoge privilegije, od kojih je narocito bila vazna mogucnost ubiranja sopstvenih prihoda, sto je znacajno pospesilo dalji razvoj grada.

Ali svega toga naravno ne bi bilo da je ishod velike bitke bio drugaciji. Turci ocigledno nisu planirali da ovde naprave bilo sta. Eugen je svojom velikom pobedom ucinio nemerljivo mnogo za nas grad.  Njemu je ova pobeda bila samo jedna od mnogih, ali nama je donela sve. Logicno bi bilo da neka ulica dobije ime po njemu,  nisam nasao podatak da li je pre 2. Svetskog rata to bio slucaj, ali posle njega svakako nije. Sigurno je uticalo i to sto su nacisti zloupotrebili njegovo ime nazvavsi jednu svoju ozloglasenu jedinicu po njemu.  No, buduci da on nije mogao da utice na to, a da ostaje njegov doprinos buducnosti naseg grada, mislim da je bas sad, na 300 godina od cuvene bitke pravi momenat da razmislimo o tome da jedna ulica u Novom Sadu ponese njegovo ime. Mislim da bi najpogodnija za to bila Beogradska ulica u Petrovaradinu. On je tamo bio, a Beograd vec ima svoj kej, ni jednoj znacajnoj licnosti se ne bi oduzimao naziv … sve u svemu, prava stvar bi bila da se glavna ulica u popularnom petrovaradinskom gradicu nazove ulicom Eugena Savojskog.

U ponedeljak, dakle 8. avgusta je otvorena veoma posecena izlozba u muzeju na Tvrdjavi povodom 300 godina velike bitke. Svakako preporucujem da je pogledate. Kustos Sinisa Jokic koji je to postavio je ocigledno takodje veliki postovalac Eugena Savojskog. Odrzao je prigodan govor u kom je ukratko opisao dogadjaj i njegov znacaj. Posle sam od njega cuo ideju da velikom vojskovodji u nasem gradu bude izgradjen spomenik. Zaista, nije mi to palo na pamet, ali mislim da bi svakako i to trebalo uraditi. Ovaj grad mu to duguje, kao i ulicu, sto sam vec pomenuo.  Za kraj pogledajte video u kom  Sinisa Jokic objasnjava bitku: