четвртак, 07. март 2013.

ISTORIJA TAXI SLUŽBE U NOVOM SADU



Prvi taksista u Novom Sadu pojavio se još pre 1. svetskog rata, ali su još dugo posle toga, sve do drugog svetskog rata fijakeristi imali prevagu. Poslednji fijakerista, izvesni Slovak je nestao s novosadskih ulica početkom osamdesetih. Reč je naravno o onima koji su radili na način kao i mi, dakle na određenim mestima su stajali i primali putnike. Mimo toga i danas možete iznajmiti fijaker, ali to je već druga priča. Treba pomenuti da je već između 2 svetska rata vlast u gradu napravila i prve propise koji su se ticali naše delatnosti. Posle 2. svetskog rata prvih par godina privatna taxi služba nije postojala da bi se obnovila krajem četrdesetih. Jedan od prvih među njima bio je i Miloš Keravica kojeg pamte i neki današnji taksisti, među njima i ja. Čika Miloš je taksirao od 1950 do 1991. Prestao je sa radom u svojoj 77. godini i ubrzo zatim i umro.

Sistem rada je bio takav da su svi taksisti mogli da primaju vožnje isljučivo sa stajališta koje im je bilo određeno. Ko je bio gde određivalo se po starini tako da su najstariji po stažu bili na Stanici, malo mlađi u Centru, pa Zanatski, Satelit i Petrovaradin, u kom su vožnju čekali najmlađi. Telefoni su na stajališta uvedeni krajem šezdesetih. Dolazak vozila po pozivu se naplaćivao.

Ovaj očigledno diskriminatoran propis o podeli rada ukinut je 1979. inicijativom grupe mlađih taksista koju je predvodio Galić Milan. To je onaj isti čovek koji je 15 godina kasnije zajedno s grupom taksista osnovao Pan taxi, danas najstariju firmu. Elem, onda se prešlo na kružni sistem koji je i dalje podrazumevao da taksista može raditi samo na stajalištu koje mu je dodeljeno, ali su se smenjivali po kružnom sistemu. Dodata su stajališta Institut, Bolnica i Liman. U toku 33 dana taksista bi prošao sva stajališta pri čemu je na stanici bio 13 dana, u Centru 10, a na ostalim dan ili dva.

1987. je uvedena radio mreža. Još uvek je postojalo samo jedno udruženje i prvih 30 kolega je te godine počelo sa prijemom vožnje putem radio mreže. Tad nije bilo lako dobiti frekvenciju i to je urađeno uz pomoć vojske. S njima je napravljen sporazum po kom je deo taksista imao ratni raspored u kurirskoj službi, a oni su obezbedili prostor za radio centar i pomogli oko papira za frekvenciju. Ključni kolege koji su zaslužni za ovo bili su Kuburić Dragomir (preminuo u svojoj 47. godini 1999.) i Bikicki Jovica koji je zbog ekstremnih radnih navika imao nadimak Dragstor. On je početkom devedesetih napustio taksi, otvorio video klub, a sad se bavi mobilnom telefonijom. Tih godina broj taksista je bio još uvek ograničen na 165 i to se zadržalo do 1990. Tad je Grad pustio slobodan izlazak, a na inicijativu republičkih vlasti. Treba pomenuti da su u bivšoj SFRJ samo Novi Sad i Zagreb imali ograničen broj taksista. Po informacijama koje imam u Zagrebu je još uvek tako.

Radio mreža se razvijala sporo i prvih 5 godina su dispečeri bili isključivo taksisti. To se promenilo februara 1992. kad je prvi put dovedena grupa devojaka iz studentske zadruge radi obuke. Te godine je osnovano i prvo novo udruženje čime je razbijen monopol starog koji je u narodu postao poznat kao 970. Ta nova firma se zvala Novi taksi, kasnije preimenovan u Maksi. Početkom ovog veka su se spojili s Novosađanima i sad je to firma koju znamo pod imenom Maksi – Novosađani. Sistem povratka na matično stajalište je još uvek funkcionisao sve dok se na proleće 1993. nije pojavio Ekspres taksi. Njega su osnovali razočarani članovi starog 970 kojima se pridružilo i nekoliko drugih. Ekspres je sebi napravio sistem da je uvek prvi na poziv taksista koji je došao prvi na stajalište bevezano za to da li je tu po rasporedu. Ako nije, onda je stajao pored, ali je svakako bio prvi. Ovo je omogućilo drastično smanjenje praznih kilometara što su onda iskoristili za smanjenje cena i povećanu konkurentnost. Rezultat nije izostao: posle 2 meseca Ekspres je imao više radio poziva nego ostala 2 udruženja zajedno iako je imao samo 32 člana.

!994 je osnovan Eko taksi, a za njim iste godine i Pan koji uspešno posluje i danas. Njega je osnovao već pomenuti Galić zajedno s grupom kolega koji su počeli rad godinu ili dve pre toga, a do tad uglavnom nisu bili ni u jednom udruženju.

Tokom devedesetih je osnivano još dosta udruženja koje sad uglavnom ne postoje. Značajan trenutak je polovina devedestih kada je počelo s radom prvo preduzeće ’’Mobil’’ kasnije preimenovano u ’’Student’’. Oni su započeli i prvi organizovani linijski prevoz, što je posle dve godine počeo da radi i sveže osnovani SOS, Futožani i ostali. Ipak, Mobil - Student je zauvek ostao malobrojan i beznačajan da bi početkom prošle decenije i nestao.

Prvi linijaš u gradu je inače još 1990. bio izvesni Čale Josip – Sanitarac, izbačeni član 970 koji je godinu dana kasnije nestao u ratnom vihoru.

1997 je urađena studija o taksi prevozu. Gradska vlast je ponešto od toga na naš pritisak i uvažila, ali je i to posle palo na Ustavnom sudu (ograničenje broja na bilo koji način, onemogućavanje rada penzionera i dodatnog rada ... ). Zato je to sve ostalo mrtvo slovo na papiru iako su u to uložena velika finansijska sredstva koja su izdvojili u ravnopravnim udelima Grad Novi Sad i taksi udruženja. Bitno je naglasiti da su autori studije predložili da se ne prima niko dok broj taxi vozila ne padne na 356, da bi posle opet uradili merenja. Po njima nje u tom trenutku bilo potebno samo 217 taksista, ali su hteli da to naknadno provere. Iako se na pvi pogled to čini jako malo mora se znati da je tad ukupan broj vožnji u gradu bio daleko manji, a i da su autori studije smatrali da svi ti taksisti treba da budu pod jednim krovom, tj da putnik ne okreće nekoliko brojeva da bi dobio taksi. Tad su inače bili u toku i pregovori o tome da svi zakupimo jednu veliku prostoriju u kojoj bi bili svi dispečeri pa bi jedni drugima odmah prelivali propale vožnje. O tome je moglo da se razmišlja jer još nisu funkcionisala preduzeća. Sad pošto imamo 3 vrste firmi koje su međusobno nesložive takva priča ne bi bila moguća. Valja naglasiti i da je tad broj taksista bio 600 te zbog toga mnogi pogrešno misle da je to bio predlog studije. Ne, pravi broj je bio daleko manji, a verujem da ni sad ne bi bilo mnogo drugačije poznajući metodologiju po kojoj su radili. O tome ću na posebnoj temi.

Stigosmo tako i do 2000. koja je bila sudbonosna za nekoliko udruženja. Opšte klanje, nemilosrdni rat cena. Posle se malo smirilo, ali iz tog sukoba su privatna preduzeća ( Grand i SOS) izašla znatno ojačana, a udruženja oslabljena. Onda je tadašnji ministar saobraćaja Bubnjević smislio  dodatne table, ograničen broj koji je posle nije ispoštovan i tako dalje. Dođosmo dakle do polovine decenije kad su krenuli s radom privatnici s automobilima za najam – Novus, Naš i drugi za njima. To je dodatno oteželo naš položaj. Poslednje godine je uglavnom obeležila borba ''firmiranih'' i preduzetnika, odnosno onih koji ovu delatnost obavljaju svojim automobilima. Trenutno u gradu preko 2400 ljudi radi ovaj posao.
2009. godina je bila znacajna po tome sto se tad pojavila firma Nacionalni taxi. Ona je odmah krenula s koriscenjem GPRS sistema. Propali su posle par godina, ali je znacajno sto je 2014. godine Pan taxi poceo sa primenom istog sistema, da bi do kraja 2015. vecina udruzenja i preduzeca prihvatilo takav nacin predaje voznje. To znaci da radio stanice polako postaju proslost, a u taksi vozila ulazi tisina koju samo ponekad remeti zvuk signala za voznju. Vecini putnika se ovakva promena dopala. 

Нема коментара:

Постави коментар