субота, 30. март 2013.

Kako se nekada davno radila studija o taksi prevozu




Osnovne cinjenice o cuvenoj Studiji o taksi prevozu kolege uglavnom znaju. No, to je zapravo prica iz ugla onih koji su je izradjivali. Zeleo sam zato da vam ispricam kako je to sve izgledalo gledajuci sa pozicije onih nad kojima je to istrazivanje i vrseno, dakle nas taksista. 

Sad vec davne 1996. pala je odluka da se izradi studija o taksi prevozu. Bilo je to na jednom sastanku s opstinskim sluzbenicima. Bitan detalj je da je u mom tadasnjem udruzenju  (Ekspres) tad radio i kolega Zunic Darko koji je u to doba bio pri kraju studija na saobracajnom fakultetu. On je u velikoj meri bio spona izmedju nas i fakulteta. Svi oni su pruzili neophodna objasnjenja. Posto sam i ja studirao saobracajni fakultet (napustio koju godinu pre), moje poverenje u njih je bilo prilicno. To je bilo veoma vazno jer je kod vecine drugih kolega bilo prisutno znacajno nepoverenje prema svemu tome. Dogovoreno je da fakultetu pruzimo svaku mogucu pomoc, a to je pored ostalog znacilo da im pruzimo mogucnost da njihovi studenti budu u svim radio centrima kako bi registrovali promet, a takodje i na svim stajalistima. Kasnije je odredjeno i nas nekoliko vozaca sa tipicnim automobilima koji su korisceni u to doba. Mi smo za potrebe fakulteta mesec dana vodili kompletnu statistiku rada sto je ukljucivalo promet s tacnim relacijama, radno vreme, sve operativne troskove i anketiranje putnika. Tad sam upoznao i profesora Milomira Veselinovica koji je vodio ceo projekat. Radi se o izuzetnom coveku sirokog obrazovanja kojeg mozete slusati ceo dan, a da vam ne bude dosadno. Osim u Novom Sadu predavao je i u Beogradu i Zrenjaninu, a pre rata u Zagrebu. Zanimljivo je da on poseduje vozacku dozvolu za sve kategorije i da je zaista u zivotu vozio kamione i autobuse. On to objasnjava time da je morao i prakticno da isproba ono o cemu prica inace ne bi sebe smatrao dovoljno kompetentnim. S njim i vec pomenutim kolegom Zunicem su utanaceni svi detalji oko naseg ucesca u ovom projektu. 


U to doba sam inace bio clan upravnog odbora udruzenja u kom sam tad radio ( Ekspres taxi ). Predsednik udruzenja nije imao volje i vremena da se bavi i poslovima oko studije te je za to ovlastio mene. I tako, dosao je i taj dan, jedna kasnoproletnja sreda 1997,  ako se dobro secam. Mislim, svakako je bila sreda jer je profesor insistirao da sveukupno merenje bude obavezno tog dana u nedelji smatrajuci ga najmerodavnijim. Jedino nisam siguran da li je bilo kasno prolece ili pocetak leta, mada ce pre biti da je ono prvo. U svakom slucaju ujutro oko 8 pojavise se studenti u svim radio centrima i na svim stajalistima. Tad se desio prvi i srecom jedini incident tokom ovog merenja. Naime moj predsednik, iako mu je sve objasnjeno, odjednom se setio da nije dobro da oni imaju pristup podacima o poslovanju udruzenja i izbacio je studenta iz naseg radio centra. Zvali su me preko mreze i brzo sam dosao tamo. Nakon kratkog i vrlo neprijatnog razgovora ipak sam isterao svoje i uveo studenta nase prostorije. To je bio jedan mali i tad razumljivo preplaseni cvikeras. Njegovo lice kao da je govorilo "Gde sam ovo dosao i hocu li uopste ziv izaci odavde?" Imajuci u vidu da se opaka svadja odvijala pred njegovim ocima treba ga razumeti.  Da bih ga ospokojio ostao sam sledecih par sati u radio centru. Tog tad studenta povremeno sam posle vidjao svih ovih godina ukljucujuci i ovu. On je naime zavrsio fakultet i nakon toga se zaposlio u sekretarijatu za saobracaj. Mi ga uglavnom znamo kao coveka koji izdaje legitimacije. O da, pogodili ste - Pedja Ilic. Elem, nakon zavrsetka tog opsteg mernog dana jos 7 dana su studenti po stajalistima brojali voznje, a istovremeno smo mi koji smo odredjeni poceli da vodimo statistiku na nacim kako sam vec objasnio. To je trajalo mesec dana, nakon cega smo kompletan materijal predali Zunicu.

 Zanimljivo je da od cele grupe jedino sam ja jos uvek u ovom poslu.


Onda su na osnovu podataka koje su od  nas dobili, kao i onih koje su sami prikupili ljudi s fakulteta predvodjeni Veselinovicem pristupili pisanju studije koja je poznata pod imenom Novosadski taksi model - NOTAMOD. Trajalo je to nekoliko meseci tokom kojih sam vise puta bio na fakultetu. Na kraju je dobijen sveobuhvatan  dokument, zapravo debela knjiga od preko 600 strana koja osim obimnog teksta sadrzi i veliki broj slika i grafikona, kao I skup racunskin modela ( zapravo formula ) po kojima je radjeno. Upravo te formule koje su tad osmisljene mogu biti koriscene i pri svakom novom istrazivanju ove vrste, naravno uz podrazumevajuce unosenje novih parametara. Ovo je zapravo najvazniji deo koji ce svaku izradu neke buduce studije uciniti laksom, jednostavnijom, brzom i samim tim jeftinijom. Inace za potrebe opstine, da se oni ne bi mucili citanjem ogromne knjizurine fakultet je spremio i skracenu verziju, tzv. rezime od nekih 70 strana. Mislim da je i to nazalost slabo ko citao. A steta, jer je Grad izdvojio polovinu potrebnih sredstava za to. Drugu polovinu smo dali mi. 

U medjuvremenu je tadasnji kolega Darko Zunic imao zakazanu odbranu diplomskog rada na saobracajnom fakultetu. To je bilo takodje nekoliko meseci nakon onog mernog dana. Njegov rad pod nazivom "Ekonomicnost taksi prevoza u Novom Sadu" vecim delom je koriscen i u studiji. Bio sam prisutan kad je branio diplomski. Ukratko, on je vec tad, dakle 1997. racunski dokazao da taksista s potpunim i realnim troskovima uz redovno radno vreme zapravo belezi gubitak. To je i naveo u opseznom izlaganju koje je tom prilikom dao. Nakon sto je zavrsio svi prisutni ( a bilo nas je u amfiteatru bar stotinu, uglavnom studenata i ljudi s fakulteta ) su imali pravo da postavljaju pitanja. Jedno od pitanja je bilo upravo to kako mi prezivljavamo kad radimo s gubitkom. Darkov odgovor je bio da to uspevamo zato sto sustinski jedemo amortizaciju, zbog ustede izostavljamo mnoge fabricki predvidjene intervencije na vozilu ili ih cinimo na nacin da se ustedi na kvalitetu. Takodje je od znacaja sto je i radno vreme daleko duze od zakonskog. Sve ovo kao sto znamo naravno vazi i danas. Uostalom on je tad jos uvek bio taksista sto je njegovom radu dalo dodatnu tezinu jer je istrazivanje vrsio direktno s pozicije nekog ko je predmet posmatranja, sto je retkost. Elem, Zunic je pobrao aplauze prisutnih, a od komisije koja je bila sastavljena od profesora iz Beograda dobio je cistu desetku. Nedugo zatim je napustio nas posao i zaposlio se u predstavnistu velike i poznate nemacke firme gde radi i sad na poziciji jednog od regionalnih direktora. To je redak i lep primer stvarnog uspeha nekog ko nas je napustio. Nakon cuvene Darkove odbrane ja sam dosta puta imao obicaj da kazem da je tad naucno dokazano da je taksi u Novom Sadu propao. Koje su tu zapravo pretpostavke unete? Krenulo se od toga da taksista kupuje nov automobil Yugo Florida. Isti bi onda bio potpuno i redovno odrzavan u ovlascenom servisu pri cemu bi po potrebi, a u skladu s uputstvom proizvodjaca u njega bili ugradjivani iskljucivo originalni rezervni delovi. Predvidjeno je radno vreme u skladu sa standardima GRAS-a, a to znaci i godisnji odmor i prosecno bolovanje po njihovim standardima. To nas dovodi do prosecnih nesto preko 150 sati mesecno uz platu koja bi takodje bila po standardima GRAS. 

Zakljucak - odnos fakulteta prema nama je bio maksimalno fer. Ovo saznanje treba da bude putokaz rukovodstvima taksi firmi da i ubuduce u slucaju potrebe pruze svaku pomoc i podrsku ljudima s fakulteta. Ovde cu naglasiti jos nesto: Profesor Veselinovic je kao zreo i iskusan covek koji poznaje navike korisnika naucnih projekata (narocito politicara) osetio potrebu da skrene paznju na to da ce realizacija mera predlozenih u studiji biti uspesna samo ako se primene sveobuhvatno i istovremeno. Imao je svakako u vidu naviku da se iz projekata iskoristi ono sto onima koji odlucuju odgovara, a ostalo odbaci. Naravno da je takav ( inace nazalost uobicajen ) pristup potpuno pogresan i da onda po pravilu dovodi do neuspeha pri realizaciji odredjenog projekta. Nauka je rekla svoje, a na neke stvari ipak ne moze da utice. Mora se medjutim priznati da je bilo slucajeva kad nije nedostajalo ni politicke volje, ali iz odredjenih razloga neke mere ipak nisu mogle da se sprovedu. Fakultet je recimo vec tad smatrao da treba da postoji jedinstvena cena taksi usluga. Jedan od neophodnih preduslova za to je bio da svi vozaci budu u udruzenjima, odnosno da ne bude tzv.  "kockica". Grad je zaista 1998. i doneo takvu odluku, ali su kolege van udruzenja uspeli da to ospore na ustavnom sudu. Ima vise ovakvih primera, dakle situacija kada su predlozene mere bile zakonski nesprovodive.

Нема коментара:

Постави коментар