уторак, 26. март 2013.

Porodicni posao



Bavljenje ovim poslom u mojoj porodici ima veoma dugu tradiciju. Pocetak interesovanja za automobile uopste seze u daleku 1923. kad je moj deda Zivko sluzio vojsku. U jednom trenutku pred strojem je oficir trazio dobrovoljca koji bi isao na obuku za vozaca. Opsti muk prekinuo je glas mog dede koji se jedini javio izazvavsi opste divljenje na iskazanoj hrabrosti. U to doba automobila skoro da nije ni bilo pa su onako nezgrapni i bucni kod svih izazivali strah. Obuka vozaca je u to doba podrazumevala i sticanje kompletnog znanja  iz automehanike jer autoservisa nije bilo tako da je tadasnji vozac sve morao sam. Moj je deda izasao iz vojske gde je vozio nekog generala naoruzan znanjem i ogromnom voljom da radi s automobilima. 1925. su on i brat mu pozajmili dosta novca i kupili polovan Adler te otvorili prvu taksi radnju u Kragujevcu. Cesti i skupi kvarovi, teska i spora nabavka delova ucinili su posao nerentabilnim i deda je teska srca morao da se tad rastane od naseg posla, a i od tog zlosrecnog automobila. Ipak, zarekao se da ce auto voziti opet. Bacio se na trgovinu i to mu je islo izuzetno dobro. Sredinom tridesetih je kupio Citroen Traction Avant. To je bio prvi velikoserijski auto s prednjim pogonom sto je bilo veoma zgodno za tadasnje puteve koji su uglavnom bili izlokani i blatnjavi. Deda ga je obozavao zbog toga, a i zato sto je bio prostran i udoban.  Koju godinu posle je otvorio benzinsku pumpu, i postao ovlasceni predstavnik kompanije Shell za Sumadiju. Posle rata mu oduzeli svu  imovinu. Citroena je spasao tako sto ga je kompletno rastavio i zakopao. Pocetkom pedesetih kad je ponovo dozvoljeno posedovanje privatnih automobila sklopio ga je i vozio do sredine sezdesetih.1970. moj otac je odlucio da napusti posao u drzavnoj firmi i poceo je rad u Beotaxiju. Prvi auto mu je bila Skoda 1000MB, a posle je izmenjao dosta Zastavinih automobila (1300, 125P, 101), a jedno vreme je vozio i Reno 14. Nikad nije zudeo za skupim kolima. U Beotaksiju je i ostao sve do penzije, 30 godina kasnije. 1972. moj brat od strica Nebojsa poceo je da taksira, prvo s mojim ocem u Beogradu, a posle samostalno u Kragujevcu. Posle nekoliko godina je napustio i vratio se u drzavnu sluzbu. Drugi brat iz Kragujevca se takodje donedavno bavio ovim poslom. Moj vencani kum je taksista, njegov brat takodje, svastika je dispecerka, a i njen bivsi muz, dakle moj sogor je takodje kolega. Nebojsin sin, znaci moj bratanac je sad taksista u Kragujevcu.
 I na kraju - ja. Od malih nogu sam znao da ce moj zivot biti vezan za automobile. To je za mene uvek bio magican svet. Zavrsio sam saobracajnu skolu u Zemunu, kasnije studirao na saobracajnom fakultetu. Nikad ga nisam zavrsio jer sam zeleo da radim. Tako sam 1987. kratko vreme radio partnerski s ocem u Beogradu, da bi sledece godine poceo ovo da radim u Novom Sadu, gde sam i danas. Poceo sam sa starim Stojadinom kojim smo tata i ja radili u Beogradu. Brzo sam ga zamenio. kasnije vozio Polonez, Mercedes, 2 Askone, 2 Lade, 125P, Omegu, Vektru i na kraju ovu Mareu koju sad vozim. Promenio sam 5 firmi sto mislim da nije mnogo za 25 godina. Presao sam preko 1300000 kilometara vozeci Novosadjane. I tako, idu dani. Jos uvek volim ovo sto radim. 



 

Нема коментара:

Постави коментар