среда, 27. март 2013.

Umor



Tamna je noc,
nebo tuzno i sumorno,
nigde zvezde ni meseca,
ja se osecam umorno.

Stara Corbina pesma me je inspirisala da veceras pisem o ovome. I noc, bas ovakva, oblacna i hladna.Umor je preovladjujuce stanje mog tela, a cesto i duha. Zdravlje me za sada srecom dobro sluzi, ali konstantna premorenost je nesto sto me stalno prati. Lako je reci da je to zbog rada, ali to nije cela istina. Uvek postoji nesto sto mi recimo nije neophodno u zivotu, ali sto me obuzima tako  da uvek kazem sebi jos samo ovo ili ono i onda izgubim pojam o vremenu. Zato se cesto ne odmaram. Znam, niko mi tu nije kriv.
Ali psihicki umor je mnogo tezi. Kao u onoj staroj pesmi u kojoj se peva o umoru od zivota. Da li ste se nekad tako osecali? Znate ono kad pozelite da mozete da se resetujete, kao kompjuter. A mozda bi i hibernacija bila interesantna opcija. Avaj, nista od toga. Stvarno ponekad pomislim da mi treba godisnji odmor. Sta to bese? Ne secam se vise. Bese davno. Veoma davno. Ajmo pesma ...


Нема коментара:

Постави коментар