уторак, 02. април 2013.

Dispečeri





Dispecer - osoba najcesce zenskog pola koja radi tezak, odgovoran i uglavnom bedno placen posao kad god zatreba, bez obzira na to da li je u pitanju noc, nedelja ili praznik.

Taksista - osoba najcesce muskog pola koja malo ili nimalo ne ceni posao osobe opisane u prvom pasusu iako bez nje uglavnom ne moze. S druge strane, vecina osoba opisanih u prvom pasusu smatraju da osobe opisane u drugom treba pobiti. Desava se da se osobe opisane u prvom i ovom pasusu zavole, mada je to mnogo redje nego sto se misli.

Kontrolor - osoba iskljucivo muskog pola koju najcesce zdruzeno ne mogu da smisle osobe opisane u prvom i drugom pasusu.


Prvi radio centar koji sam u zivotu posetio bio je Beotaxi. Nalazio se kod Cvetkove pijace na Zvezdari i to je jedna od visih pozicija u Beogradu.  Ne znam da li je jos uvek tamo. Bila je to velika prostorija kvadratnog oblika u kojoj je centralno mesto zauzimao ogroman sto pravougaonog oblika. Na sredini je postojala velika staklena pregrada koja je razdvajala dva dela stola i bila visoka oko pola metra ili malo vise. Ovde postaje neophodno objasnjenje: Radilo se na ukupno 4 kanala pri cemu su 2 bila radna, treci sluzbeni i cetvrti privatni. Oba radna kanala opsluzivala su po 3 coveka, 1 dispecer i 2 telefonista. S jedne strane, tacno kod staklene pregrade je sedeo na  povisenoj stolici kontrolor. Zamislite poziciju teniskog sudije, to bi otprilike tako bilo. On je imao svoju stanicu i poseban kanal. Intervenisao bi glasom prema posadama s oba kanala, a ako bi trebao da nesto saopsti nekom vozacu ovom bi dispecer rekao da predje na 3. kanal pa bi se nakon toga odvijala komunikacija izmedju njih dvojice. Posao kontrolora dakle nije bio lak, ali je bio lepo placen. Dispecer na 4. kanalu je sluzio pre svega za brojne poruke kolegama od clanova porodice, prijatelja i ko zna koga vec. To se odvijalo tako sto bi dispeceri s radnih kanala prozivali kolegu obavestavajuci ga da ima poruku tako da bi on znao da treba da predje na 4. U to doba ( a rec je o 1987. godini ) mobilnih nije bilo ni u najavi, a posto je celokupna posada  opsluzivala mrezu od 1250 ljudi to znaci da ni dispecer za privatne poruke ni u kom slucaju nije bio besposlen. Desavalo se da upravo on najvise i radi, narocito u mrtvim periodima. U radio centar nikad niko nije smeo da udje sem onih koji su trenutno radili, ali posto je ova prostorija bila samo staklom odvojena od susedne, moglo se iz te druge videti sta se unutra desava.  Tako sam uostalom sve to video i ja. Smene su trajale po 6 sati, i dispeceri su se smenjivali u 6 i 12. Zbog obima posla prilikom zamene nikakve price nije bilo nego bi samo sledeci dispecer prethodmog dodirnuo po ramenu i ovaj bi mu hitro ustupio mesto. Otprilike kao kad se smenjuju krupijei u kockarnici, ako ste to nekad videli. Licno nikad tamo nisam radio, ali moj otac jeste, jer su tad svi radili po rasporedu. Ko nije hteo mogao je da plati drugom da dispecerise umesto njega. To je zato bio zgodan izvor prihoda za kolege koji bi ostali bez dozvole ili automobila. Radio centar i prostorije nisu bili na istom mestu nego u razlicitim delovima grada, sto je resenje koje primenjuje i firma u kojoj sad radim. Licno mislim da je tako I najbolje. Inace u Beotaxiju je uvek vecina vozaca bila bez radio stanice, a tako je i sad.

Kad sam 1988.  poceo ovo da radim u Novom Sadu situacija je sto se dispecerskog rada bila ista kao i u Beogradu u to doba. Radili smo mi taksisti i svakom je po rasporedu pripadalo dve do tri smene mesecno. Novi kolega je morao prvo da odradi dve pripravnicke smene u radio centru uz glavnog dispecera pre nego sto bi uopste smeo da prima voznje na radio poziv. Prva pripravnicka smena mi je prosla bez problema, ali na drugoj je bilo bas zanimljivo. Sefica mi je bila jedna koleginica i posle jedno 2 sata mi rece da dobro radim pa moze da me ostavi samog samo dok ode u prodavnicu. Taj odlazak u radnju je medjutim potrajao skoro 2 sata, nakon cega ju je dovezao jedan kolega. Koleginica je bila vidno bolje raspolozena ... Ne bi to bio problem da u mrezi u medjuvremenu nije ispao cirkus jer sam izgleda od svih koji su konkurisali voznju predao najdaljem. Tad sam posteno govoreci dosta slabo poznavao grad pa sam mehanicki dao voznju onom ko se zadnji javio. U to doba kontrola je bila slaba pa se od dispecera ocekivalo da zna sve. Onda me zasuli pitanjima gde mi je glavni dispecer, ja slagao da je u wc i da joj je lose. Izvukoh se nekako, ali jedva. Nisam hteo da joj prave problem. Ovde je vazno naglasiti da je sistem u to doba zahtevao od dispecera vise nego sto je danas slucaj. Naime tad je bilo sasvim dozvoljeno skidati voznju u pokretu i na 1. poziv. Dalje, nije bilo nikakvih kompjutera pa je dispecer morao imati u glavi sta kom stajalistu pripada. On je procenjivao ko je blizi, a posto kazne za javljanje sa dalje pozicije nije bilo to se masovno zloupotrebljavalo i retko koja voznja da se predavala bez secenja. Olaksavajuce okolnosti u odnosu na sadasnje doba su bile sto je stajalista, voznji i ulica bilo manje. Taj Radio taxi je do 1992. bio jedina firma u gradu pa ova prica vazi za sve. Ta 1992. godina je bila znacajna zbog vise dogadjaja. Doneta je tad odluka da se dovedu devojke iz studentske zadruge. Razlog za njihovo dovodjenje je zapravo bio nesporazum oko isplata ranijih dispecera. Tu prvu grupu je obucavalo nekoliko nas iz tadasnjeg rukovodstva, a sve kasnije su ucile starije koleginice. Pre toga sam i ja zbog privremenog neposedovanja vozila bio 3 meseca profesionalni dispecer i tako bio medju poslednjim taksistima koji su uopste to radili. Sva udruzenja koja su kasnije otvarana su odmah krenula s zaposlenim dispecerkama tako da je sad u poslu ostao veoma mali broj nas taksista koji smo to radili. Krajem devedesetih se polako krenulo s uvodjenjem racunara cime je posao dispecera olaksan jer kompjuter odmah tokom predaje voznje izbacuje podatke o tome gde se nalazi adresa i kom stajalistu pripada pa je prestala potreba za pamcenjem ogromnog broja podataka. Ipak, desava se da tehnika otkaze, ali iskusna dispecerka ce i u tom slucaju bez problema raditi posao na starinski nacin, dakle sto bi se reklo "iz glave". Uglavnom, nije to lak posao, narocito u firmama s vecim prometom. Desava se da se zbog lose cujnosti ne razume dobro adresa pa onda na dispecerku budu ljuti i vozac i stranka, a bez njene krivice. Cesto je bilo i slucajeva da stranka kaze adresu na kojoj ona misli da je, a sto ne odgovara stvarnoj lokaciji. Naravno da treba pomenuti i slucajeve kad vozac nije dobro cuo adresu ili prosto ne ume da je nadje. Ima raznih ljudi i naslusaju se one svega. 

Zivot je pun zanimljivih prica. Recimo vise je primera da se dispecerkama dopao posao taksiste pa su presle na to. Jedna od njih je u Beogradu cak posle proglasena za taksistu godine. 


Drage kolege i musterije,  ako i dodje do greske, nemojte se odmah popeti dispeceru na glavu. Cesce je problem do nekog od vas. Naravno da nekad i one pogrese, ali ljudi smo gresni, zar ne? Ipak one rade ogroman posao za nas. Zato im uvek kad god mozete pomozite.


Нема коментара:

Постави коментар