недеља, 14. април 2013.

I love this job!



Nase zanimanje je neugledno, uglavnom slabo placeno i zahteva mnogo odricanja, ali svejedno ja uvek s radoscu idem na posao. Znam da to nije lako razumeti, ali je tako. Volim ovaj posao. I moj otac ga je voleo. Uvek je govorio kako je ovo najlepsi posao na svetu. Nema tu para, nikad posebno nije ni bilo, mada je nekad bilo mnogo bolje. Vredni ljudi su danonocnim radom zaradjivali bitno vise nego vecina zaposlenih po drzavnim firmama, ali toga da vi radeci 8 sati 22 dana u mesecu mozete zaraditi za normalan zivot ni ranije nije bilo. Bar ne koliko sam ja tu, a po prici ni pre. Mozda sedamdesetih godina proslog veka, posle ne, a i to samo stariji i povlasceni (videti tekst o istoriji ovog posla u nasem gradu). Ali, taj (cesto varljiv) osecaj iskonske slobode je osecanje neuporedivo sa bilo cim. Naravno da je to cesto lazno jer i taksista ima obaveze koje mora ispuniti u odredjeno vreme, sto narocito vazi kad je u braku. I mimo toga mnogi znani mu i neznani cesto ga koriste racunajuci da on moze sve kad hoce. Tako je svako od nas cesto rastrzan na mnogo strana. Ali opet, svejedno smo dosta puta gospodari svog vremena. Ima ih dosta koji bi sve dali za to.


Нема коментара:

Постави коментар