понедељак, 15. април 2013.

Otisao cirkus iz naseg malog grada... do sledece prilike ...





Bio tako i taj miting u nasem gradu. Bilo je i ranije raznih mitinga, ali je ovaj valjda neki specijalni, cim su pola grada blokirali zbog njega. Oni protiv ovih u Banovini, te pricaju da ovi hoce da se odvoje, a banovinski stanari kazu da nece i tako ... Par dana pre tog dogadjaja neki pomenuse jogurt. Posle se ipak odlucili za neko cvece, lale mislim da su bile u pitanju. Meni je malo glupa ideja da obasipas cvecem onog koga ne volis. Nisu bas svi voleli ni onog marsala pa su i njega time obasipali. Posle su pricali kako su morali. A sad? Pa i sad su valjda morali. Trebalo je odraditi za dnevnice i sendvice. Svejedno mislim da je jogurt bio prigodniji rekvizit za takvu priliku. Uglavnom, proslo je i sve to. Otisao cirkus iz naseg malog grada. Do sledece prilike ...

A taj sto su hteli da ga smenjuju, Pajtic, nekad se cesto vozio taksijem. I ja sam ga vozio dosta puta. Bio je zahvalna musterija, uvek prijatan, ljubazan, ostavi baksis. Za razliku od drugih iz njegove stranke on nije non - stop imao mobilni na uhu. Da li nije imao s kim da prica ili je prosto zeleo da divani i sa vozacem ne znam, tek, uglavnom je delovao kao prijatan lik. Ponekad se vozio i s porodicom. Posle je avanzovao, pa je uskocio u malo bolje limuzine od onih koje vozimo ja i moji ulicni drugari. Mada sam ga vidjao i kako pesice seta gradom, sam, bez celavih gorila. Jedino ga nikad nisam video da vozi kola. Ne znam ni da li ih ima. A i sta cemu? Sofer je uvek tu kad zatreba, na ovaj ili onaj nacin. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Kako bilo, cini mi se da je on pametniji od onih sto bi da ga menjaju. Bice da tu niko od vajnih mitingasa tu njegovu deklaraciju nije ni procitao. 



Tu o nekom otcepljivanju nema ni govora. Trazi covek ustavom zagarantovana prava i pare. Bice da je oko ovog poslednjeg i zapelo.

Ovih sam se dana dosta prisecao onog prvog, originalnog "Jogurta". Jogurt je inace s moje tacke gledista jedno prijatno i ukusno pice koje rado konzumiram. Zanimljivo je da mleko nikad nisam voleo i od ranog detinjstva ga ne pijem. Cak ni u kafi, koju volim, ali bas onako na starinski nacin, znaci tursku, jaku, bez mleka, secera, ma bilo cega. Samo kafa. Ni moji ukucani bas ne ljube mleko i uglavnom ga kupujemo samo kad treba da se zgotove palacinke ili vec tako nesto sto jel'te bez mleka ne ide. Decu smo nekad terali kad su bili mali jer je to kako su govorili zdravo. Tad jos nismo znali za aflatoksin. Bilo je tu i kao sto u takvim situacijama cesto i biva teskih pregovora, ucena, pritisaka, malo stap, malo sargarepa. Kakvi Rambuje i Brisel, nateraj ti svoju decu da te poslusaju sve sto treba u doba interneta, sveopste konfuzije u skolama i zemlji uopste, raznih uticaja s mnogo strana. Uglavnom, kad su deca malo odrasla digosmo ruke od mleka. Sad kad znamo sta je sve s tim bilo ispada da je to bila dobra odluka. Kazu da konzumiranje preradjevina nastalih od mleka nije stetno jer prilikom prerade otrovi nestaju. Valjda. Ma ko ce ga znati.

Elem, i u vreme tog cuvenog oktobra 1988. Sam takodje bio taksista. Poceo sam da radim 3 meseca pre toga. U to vreme nas posao je bio mnogo drugaciji. Voznja se cekala dugo, po nekoliko sati. Bilo je ljudima skupo. A nas taksista je bilo veoma malo, samo 165. Tacno i uvek toliko, jer broj mesta je bio ogranicen. Zato sam i ja prilicno cekao za ulaz, nekih 7 meseci. Jos sam imao srece, jer neki su cekali i po dve godine. Posto nas je dakle bilo malo svi smo se znali. Na to je uticala i cinjenica da smo u to doba imali raspored rada po grupama tako da je uvek svako za odredjeni dan imao zadato stajaliste. Grupe su se cvrsto drzale zajedno. Zato je tad i  bilo moguce da se postigne precutni dogovor da kolegi koji je ostavio auto svi pomeraju auto do prvog mesta dok je on odsutan. Kola otvorena, kljucevi unutra, ali ipak nikad nikome nista nije nestalo iz auta. Mogao si recimo prepodne racunati na cekanje od bar 3 sata i onda mirne duse otici negde na recimo 2 i kad se vratis auto ti je cuvao red, pomerio se napred i sve je bilo u redu. Cesto sam recimo tako ostavljao auto u Centru i odlazio kuci pesice na rucak pa bi se posle vratio. Zgodno je bilo sto sam stanovao oko kilometar odatle.

I tog dana sam kao i mnogo puta pre toga ostavio auto tamo da cuva red. Nisam tad bio u toku s politickim dogadjajima tako da nisam znao sta se sprema. Istina je doduse da je pre toga bila cuvena 8. sednica nakon koje se vec videlo da dosta toga nece biti kao pre. Ali, ja sam svejedno u mladosti imao neke druge prioritete. Jos iz stana sam cuo neke cudne zvuke, nesto kao huk ili slicno. Nisam medjutim tome pridavao znacaj. Onda mi je neko zvonio na vrata. Komsinica je dosla da me pita da li mogu da je vozim negde. Rekoh joj da nije problem, samo da odem u centar po auto. Tad me ona pogleda zaprepasceno. "Komsija pobogu, pa gde ste tamo ostavili kola, sad se mozete oprostiti od njih!" - rekla je usplahireno. Na brzinu mi je objasnila sta se desava sve cudeci se  mojoj blazenoj neobavestenosti. Otrcao sam do mesta "dogadjanja naroda". Sveta bilo mnogo, urlanje neopisivo. Ipak, zgodna je bila okolnost da je tad stajaliste bilo ispred Arene, dok je masa napunila prostor u Modene. Meta je zapravo bio tadasnji Pokrajinski komitet koji se nalazio na uglu Modene I Ilije Ognjanovica. Sad su tu neke prostorije SPS–a. Dakle moj auto je usamljen stajao ispred bioskopa Arena. Nista mu nije falilo ni spolja ni unutra iako je bio otkljucan i s kljucem u kontakt bravi. Kolege su se razbezale pa nikog od njih vise nije bilo. Nije se doduse imalo ni nesto posebno za ukrasti kod mene u kolima. To je bilo jos uvek ono bezbedno doba. Mada je moguce da bih prosao gore da sam imao neki ozbiljniji auto, pa jos crn. Ovako, na mog Stojadina na kom se odmah videlo da je znao i za bolje dane nije pao radnicki gnev. Nisam sebe video u toj prici tako da nisam osecao potrebu da ostanem. Ubrzo sam otisao, ali pre toga koji minut sam malo pricao s tim ljudima. Uglavnom su bili radnici iz Backe Palanke i drugih mesta. Nisu mi bas bili jasni oko toga sta zapravo hoce, ali tad mi to nije bilo ni preterano vazno.

Licno sam posledice cele te guzve prvi put osetio tek godinu i po kasnije. Tad je naime po novom zakonu koji je dosao iz Beograda ukinut opstinski zakon po kom je bio ogranicem broj taksija u gradu. Ukinuta je i do tad vazeca odredba da taksista ne sme biti krivicno kaznjavan, da mora biti profesionalni vozac, da mu to mora biti jedini prihod i da ne sme biti penzioner. Ranije je to sve bilo u domenu grada i pokrajine, ali posle je republika sve to uzela pod svoje i resila je tako. Tad su znaci smisljeno stvoreni uslovi da nasa delatnost pre svega bude ventil za nezaposlene, drugim recima socijalna ustanova. Vlastima je to bilo veoma vazno jer su firme pocele da propadaju vec tada. Sve to dakako vazi i sad. Zato nam se broj u medjuvremenu uvecao za vise od deset puta.

Znam ih dosta koji kazu daje propast Jugoslavije pocela tog jogurtaskog dana. To obrazlazu time sto je tad prvi put suspendovan savezni ustav. Posle su to radili I drugi, ali je ostalo zabelezeno kao neoboriva cinjenica da je to prvi put uradjeno ovde. Tako mnogi kazu i po svemu sudeci izgleda da su u pravu. Mene naravno pre svega zanima koliko sve to ima uticaja na ovo sto radim. Tad je nazalost na nas posao, kao i na mnoge druge politika pocela mnogo da deluje. Propadali smo kako je propadala i drzava. Vremenom sam uocio da je to zapravo zakonomernost. Taksi zapravo i ne moze da bude bitno bolji ili gori od drzave u kojoj je. Na pamet mi pada deo teksta jednog novinara koji je napisao jednu vrstu putopisa kroz Sloveniju. U jednom delu kaze:


Stigao sam u Ljubljanu. Na izlasku iz autobusa vidim taksiste. Tu vas moze voziti Mehmed,  Miladin, Franjo ili Janez, ali ne brinite. Sva cetvorica ce vam naplatiti u dlaku isto.


To je to, uredjena drzava, pa je takav i taksi. Zato vam se tamo ne moze desiti da vam cena zavisi od toga kojim se udruzenjem vozite ili s nekim koji nije ni u jednoj taksi firmi. A ovde je sve na varijantu kako se dogovorimo. Na taksiju, a i inace. Moz' da bidne, a ne mora da znaci, kako bi to rekao davno pocivsi knjaz. Samo sto je on to rekao pre bezmalo 200 godina. Imali smo dosta vremena da mnogo toga promenimo. Pusta nada. Mozda ce jednog dana stvarno i doci do promene u razmisljanju, ali slutim da ce do tad mnogo vode proteci Dunavom. Dunav tece i sve oko nas se krece, a mi stojimo u mestu. Rdjav posao.


Skoro 3 godine nakon "jogurta" rat u Hrvatskoj je uveliko besneo. I mene su poput mnogih poslali da oslobadjam Hrvatsku od Hrvata, mada je nama objasnjeno da ustvari idemo da branimo Jugoslaviju. Ta mi se prica tad dopala jer sam Jugoslaviju voleo, a iskreno govoreci, volim je i sad. Njoj sam se uostalom i zvanicno zakleo 6 godina pre toga. Prva i poslednja prava drzava u kojoj sam ziveo. Sve posle toga bilo je manje - vise na dodjem ti. Dakle tad sam verovao u bajku kako cemo mi eto da spasemo nasu Jugu. Velika prevara. Supljina toga sto su nam servirali bila je naravno ogromna i sa strane gledajuci prva nelogicnost se ogledala u tome sto je vec tad bilo jasno da je Slovenija pustena niz vodu, a samim tim i ceo ustavni poredak koji se bazirao na 6 ravnopravnih republika.
Samo, ja nisam bio ''sa strane'' nego bas u centru dogadjaja i u to doba jos bio mlad i neoprostivo naivan, pa sam jos uvek padao na neke od tih prica. Doduse ne bas na sve poput nekih. Zbog cega vam sve ovo pisem? Pre svega zbog toga sto sam tad tamo sreo jednog od onih s jogurtom. Pitao sam ga da li je sve to vredelo. "Ma pusti ... bolje da ti ne pricam" - bile su tad njegove reci. U redu, nisam insistirao. Sve se to nekako zavrsilo i vratismo se svojim redovnim zivotima. To jest, mi koji smo imali srece, jer se nisu bas svi vratili. Nije prosla ni godina posle toga kad studenti digose bunu. Prvo beogradski, a posle i ovi nasi. Neko od njih je pozvao nas radio centar i zamolio da im pomognemo oko prevoza ozvucenja i propagandnog materijala. Odziv nije bas bio masovan, mnogi su se bojali jer ipak je to bila borba protiv vlasti koju je nazalost dosta kolega u to doba i podrzavalo. Strah je bio prisutan i kod vecine onih kojima Sloba nije bio drag, i nisu hteli da ih neko negde zabelezi. Povrh svega toga studenti zbog poslovicnog kuburenja s finansijama nisu nudili nikakav novac nego je sve islo volonterski. Ipak, javili smo se nas cetvorica. Tu su nas nakon obavljenog posla ugostili, a posle i zvali kad im je prestolonaslednik dosao u posetu. Taj drugi put sam bio od kolega samo ja, rukovao se s cuvenim Aleksandrom, a ovom je bilo drago sto je saznao da i obicni gradjani pomazu. Meni je tad doduse vaznije od Aleksandra bilo da smuvam jednu simpaticnu studentkinju s kojom sam posle imao kratku, ali slatku vezicu. Ubrzo je ona otisla u beli svet, da se nikad iz njega ne vrati ...

Bilo je tu kod Filozofskog dosta obicnih gradjana od kojih su mnogi dosli iz ciste radoznalosti, a medju njima sam ugledao onog mog starog poznanika iz ratnih dana. Pitao sam ga kako se odlucio da dodje.


"Ma pusti ... bolje da sam onaj jogurt popio nego sto sam ga bacao" - rece on s tugom u ocima.


Da znas ...

Нема коментара:

Постави коментар