четвртак, 02. мај 2013.

Bluz zemlja



2. maj je dan kad se vecina ljudi ovde odmara od napornih krkanluka u raznim varijantama pocinjenih prethodnog dana. Izdrzljiviji nastavljaju i danas. Meni ovaj dan pre svega deluje prazno. U svakom pogledu. Prazne su ulice sto mi uvek uliva depresiju. Nije to samo zbog posla, jednostavno volim da se sve oko mene krece. Trenutno medjutim uglavnom stoji. Uobicajen mir koji bih najradije preskocio. Taj prazan osecaj koji mi je karakteristican za nedelju sad je pojacan prazninom u radio etru koji bi trebao da mi obezbedi posao. To danas funkcionise veoma slabo. Dosta smo tu krivi i sami jer su nasi predstavnici prosle godine trazili da cena praznikom bude skoro duplo veca i opstina je to prihvatila. Posle su se neki pokajali, ali nakon nekih stvari nema kajanja. Ne verujem da ce nam ovaj sex ostati u lepoj uspomeni.

Ono sto medjutim i inace vidjam na ljudskim licima je nesto sto bih opisao kao opsta obamrlost. Ima naravno kao i uvek izuzetaka, ali oni su samo pokazatelji uzasne raslojenosti koja pocinje da poprima dramaticne razmere. Zavist tu onda dodje kao ocekivana i uobicajena prateca pojava, veoma karakteristicna za ovo podneblje. To je veoma lose jer ume da unesreci coveka vise nego praznina koju nosi u sebi. Kad se prica o opstem neraspolozenju odmah se kao prvi uzrok navodi nemastina. Onda se tu redovno pominje kako smo nekad imali sve i bili srecniji. A sta je zapravo bilo to "sve"? Od materijalnih stvari smo realno gledajuci pre recimo 30 godina zapravo imali manje nego danas. Auto najcesce Zastava, mobilni telefoni, kompjuteri, klima uredjaji ni u planu, kao ni mnogo sta drugo. Da, verovatno nam je bila bogatija trpeza i lakse je bilo naci posao. Glavna stvar je bila zapravo osecaj sigurnosti koji je stvarao opustenost. O da, tad se lakse i jednostavnije zivelo. Ali taj iskonski jed je pre svega posledica toga sto su tad uglavnom svi oko prosecnog radnog coveka imali priblizno isto koliko i on. Razlike su bile u nijansama. Sad se te razlike bolno vide. Ko ima decu zna da ona taj osecaj pojacavaju.

U drugim zemljama se povodom 1. maja odrzavaju demonstracije, ali ovde odavno nema volje i snage za to. To je pokazatelj te obamrlosti, koja je stvorena unutrasnjom tugom. Secam se da sam jednom setajuci po raznim kanalima radio stanica naleteo na jedan bluz koncert. Nisam prepoznao ni pesmu ni pevaca, mada je doticni svakako bio crnac. Po glasu se to nekad moze prepoznati. Taj teski opori ton u glasu je karakteristican za takve muzicare. U jednom trenutku izrekao je nesto sto bih ja svakako nazvao najboljom definicijom bluza za koju sam cuo:



Bluz, to vam je kad se dobar covek oseca lose.



Istina. Kad tako posmatramo stvari, a imajuci u vidu da vecina voli da misli o sebi kao o dobrim ljudima pravo je cudo sto bluz ovde nije popularniji. A mozda ipak nismo tako dobri, mada se uglavnom definitivno osecamo lose.

Нема коментара:

Постави коментар