недеља, 05. мај 2013.

Tito i mi





Danas, 4. maja je godisnjica smrti nekadasnjeg vladara ove zemlje, Tita. Neki zale za njim, drugi ga kunu, a mnogima je zapravo svejedno. Nekad se datum njegove smrti masovno obelezavao. Sad, 33 godine kasnije,  mnogo toga se promenilo, pa i to. Ulice su danas prazne jer je jos uvek na snazi spajanje jednog starog i jednog novijeg praznika. Neki vole da kazu kako se nekad slabo radilo, a sad se zahvaljujuci novokomponovanim praznicima radi jos manje. Slusam na radiju nekoliko verzija "Oblaka", cuvene numere jos cuvenijeg Djanga Rajnharta. Za neupucene, to je davno pocivsi belgijsko / francuski dzezer, Ciganin inace, ako je to nekome vazno. U svakom slucaju izuzetan muzicar. Dzez je umetnost improvizacije i zato se svaka melodija moze odsvirati na bezbroj nacina. Uz tu pesmu sedim tako zagledan u nebo. I oblaci stoje, kao ukopani. Da bi se kretali potreban je vetar. Njega nema ni gore, bas kao ni ovde dole. Ovde je i priroda stala. Valjda volimo tako, bar neki od nas. Ima ih koji kazu da je to vojvodjanski specijalitet, mada ja mislim da se radi o opstoj navici koju mi odavde iz Vojvodine bar priznajemo.



 Zasto smo takvi? Zasto ovde svi misle da je jedino dobar posao ako ulog vratis brzo i lako? Jedna od logicnih posledica takvih stavova je i ta da je ovde dosta toga mnogo skuplje nego sto bi trebalo da bude. I onda nastaje kuknjava zbog lose prodaje. I moje kolege su nazalost u dobroj meri podlegli tome. Ne svi doduse. Kako su uopste uspevali Japanci, Koreanci, u novije vreme i Kinezi? Masa stvari, mala cena, veliki obrt i eto para. Ovde se pod uspehom podrazumeva samo brza zarada s malo rada i ulaganja. Muko trpan rad uz minimalan profit po jedinici je za seljake i glupe gradske sljakatore koji se nisu snasli.



Medjutim, kao potrosaci se ponasamo drugacije. Obilazimo sto standova na pijaci da bismo nasli jeftinije, idemo 5 kilometara u neki gigamegamarket jer je tamo povoljnije. Pa i taj market ide na masovnost. Ako vec necemo da ucimo od drugih, mogli bismo od sebe samih postavljajuci se u ulogu potrosaca.



Kakve veze sve ovo ima s rahmetli predsednikom? Prilicne, jer u njegovo doba efikasnost u proizvodnji i pruzanju usluga nije bila prioritet, a gubici su pokrivani cesto iz budzeta. Cene raznih drzavnih usluga i proizvoda su u sustini kroz to bile subvencionisane, a kroz to su imali korist i oni koji poput mene i mojih ulicnih sapatnika nisu bili na drzavnim jaslama. Imali smo musterije kojima je zbog niskih  drugih troskova ostajalo dosta, mnogo vise nego sad. Nismo imali gomilu onih koji su zbog gubitka drzavnog posla odjednom postali privatnici iako nikad ranije nisu mislili da ce to biti. Zemlja je otisla u dubiozu jer nikog nema spolja da nam kao nekad placa cehove. Jednostavno, neki stari racuni su dosli na naplatu. A Tita vise nema.


Нема коментара:

Постави коментар