недеља, 08. септембар 2013.

More ...


I tako sam malo i ja s familijom pohodio to cuveno more. Jadransko, dabome, jer u dubini moje jugonostalgicne duse ono je jos uvek predstavljeno kao nase, dakle bar nekim najmanjim delom i moje. Tako ce verovatno biti do kraja mog zivota. To ne remeti cinjenica da je to sad u drzavi koja zvanicno nije moja. I to je u mojoj predtavi drugacije, a moji ljubazni crnogorski domacini se uopste nisu trudili da me ubede u suprotno, naprotiv. Uostalom, jedna od karti na koju igraju je i ta da smo svi nekako nasi. Ovi kod kojih smo bili na pansionu su cak osetili potrebu da posebnu potrebu da naglase kako treba da se osecamo kao kod kuce. Fini neki ljudi. U sobi nas je na zidu docekala velika slika njujorskog taksija.






Nisu oni pre znali cim se  bavim u zivotu, prosto je slucajno tako ispalo. Eto, ne mogu bez posla ni na odmoru. A to uopste nije bio jedini dodir s nasim poslom tamo. Recimo imajuci u vidu da u Novom Sadu mene prolaznici pitaju sve i svasta, dao sam sebi slobodu da i ja prema lokalnim taksistima postupam kao prema posebnim informacionim centrima. Uglavnom behu prijatni i ljubazni. Saznao sam da su u sezoni dosta skuplji od nas, ali van nje osetno jeftiniji. Njima sam se obratio i kad mi se na kolima desio kvar. Pukla mi je sajla kvacila bas kad smo jednom isli u nabavku. U sustini kad sam ovde to nije nista dramaticno. Ubacim u prvu brzinu i vozim do majstora tako. Ali, tamo ne znam nikog, nisam imao ideju gde bih, a u Novi Sad se tako nije moglo. Dodatno me onespokojavala cinjenica da tamo nisam video bas nijeda n isti model kao onaj koji vozim, a i uopste Fiati su veoma retki. Ipak barski kolega me je uputio gde treba da idem i sve sam bez problema resio. Nije bilo ni skupo, otprilike sam za tu popravku platio isto koliko bih i kod nas. Ne verujem da bih recimo u Grckoj tako dobro prosao. Lepota poludomaceg terena, kazem vam ja. U radionici sam video natpis koji potpuno odudara od uvrezene predstave o Crnogorcima kao lenjim ljudima. 

Ima i takvih naravno, kao i medju drugim narodima, ali ja sam u zivotu upoznao i dosta vrednih Crnogoraca. Vremena se ipak menjaju, verovali ili ne. Pretpostavljam da ste vec ranije culi da su im putevi u proseku malo manje grbavi od nasih, a oznaka za radove na putu uopste nije nepostojeca kategorija. Naprotiv, srece se veoma cesto.

Mene mogu da usrece i male stvari. Recimo u svim njihovim megamarketima pored kase osim kasirke obavezno stoji momak koji pakuje robu u kese. Naizgled nepotrebno, jer to mogu i sam, ali kad se setim toga koliko se ovde patim i nerviram zbog slepljenih kesa ovo mi dodje kao prava blagodet. Isti izum kod nas praktikuju jedino ovi kod Martinovica, a i taj je koliko sam razumeo neki Crnogorac. Zlobnici ce se i ovde setiti viceva o njima, ali meni prvo pada na pamet pojam dobra usluga.
Sve u svemu - lepo smo se tamo proveli. More kao more, sta tu ima da se prica, na plazi uobicajeno kupanje i przenje. Od opekotina i suncanice me je spasao moj standardno odmereni pristup celoj stvari. Kao i svemu ostalom, na kraju krajeva. Nakon povratka i uobicajenog sabiranja dosao sam do rezultata da mi je auto ka smo se vracali trosio manje. I s predhodna 2 automobila je bilo isto. To ne moze biti slucajnost. Njihov plin je definitivno  bolji. Doduse, nesto je i skuplji. 

I tako smo se vratili u uobicajenu novosadsku kolotecinu. Nista se nije promenilo osim sto smo u sanducetu nasli nove racune. Ajd u nove radne pobede ...

Нема коментара:

Постави коментар