субота, 28. децембар 2013.

Rukomet i priključenija









Bio  eto i taj rukomet. U finalu su nase devojke izgubile, ali svejedno su napravile nesto cemu se nismo nadali ni u najlepsem snu. Za vreme finalne utakmice grad je bio standardno ispraznjen sto je vec uobicajeno u takvim prilikama. Isto tako je uobicajena situacija da bas tad radim. Volim da radim za vreme utakmica. Lakse se vozi posto su ulice prazne, a i manje je kolega na poslu pa se brze dolazi do voznje. To me podsetilo na jedan zanimljiv razgovor koji sam imao s jednom damom otprilike mojih godina bas za vreme jednog finala svetskog prvenstva u fudbalu.

Bilo je to pre vise od jedne decenije. Nisu tu naravno igrali nasi, kao sto nisu nikad ni pre ni posle toga u finalu svetskog fudbalskog prvenstva. Nije to rukomet ili tako nekakav sport kojeg se ovdasnje siroke narodne mase sete tek kad se tu postigne neki zaista izuzetan uspeh. Ne, to je fudbal, dakle nesto sto se prati i kad nam ide skroz naopako, kao sto je najcesce i slucaj. Zato su i tog dana u to doba ulice bile prazne, zapravo jos praznije nego sad u doba rukometnog finala. Verovatno je tome nesto malo kumovala i cinjenica da je tad i inace bilo manje automobila na ulicama nego sto ih ima sad.

Ne secam se vise ni gde sam je preuzeo, kao ni to gde smo tacno zavrsavali voznju. Rekao bih da sam je vozio negde na Podbaru, ali nisam vise siguran, tako da je moguce da oko toga i gresim. Ipak je proslo dosta vremena od tad. Secam se samo da dobar deo vremena nismo pricali nista. To je doduse kod mene cest slucaj, jer ne zelim da davim ljude pricom kad vidim da nisu raspolozeni za to. Kod nje se takva situacija veoma jasno mogla videti. To je jedan od onih trenutaka kad nekome zaista nije ni do cega i kad njegova okolina to moze lako da primeti. Lice te zene prijatnog izgleda odavalo je upravo takav utisak. Zato smo cutali sve dok ona u jednom trenutku nije odlucila da prekine tisinu koju su do tad remetili jedino tiha muzika s radija i odmereno brundanje motora. Zapocela je dijalog koji cu vam preneti:

- Vi ne pratite to finale?
- Ne, kao sto vidite.
- Ne zanima Vas fudbal?
- Ne previse.
- Muskarac koji nije zaludjen fudbalom!! Zar je moguce da tako nesto uopste postoji?! Pa gde ste bili kad sam se ja udavala??
- Zavisi od toga kad ste se udali gospodjo, moguce da sam tad vec bio ozenjen.

Posmatrao sam je pazljivo tokom razgovora uhvativsi njen tuzan pogled. Nije izgledala lose, naprotiv. Tad sam  imao vise kose nego sad, a manje kilograma. Moguce je da se u njoj stvorila zelja, ali ja nisam bio raspolozen za bilo sta drugo osim voznje. Zato sam joj i pomenuo moj status. Uglavnom, kasnije mi je priznala da ju je muz izbacio iz stana da bi mogao na miru da s drustvom gleda finale. Zato je voznja bila do njene drugarice.

Razmisljao sam posle o tome i nikako nisam mogao dokuciti kako ljudi mogu biti takvi. Druzenje je sasvim u redu, cak veoma pozeljno, ni fudbal nije zabranjeno gledati, ali da zbog toga neko odgurne od sebe onu s kojom zivi, to zaista ne mogu da razumem. Bice da mu je potpuno nebitna kao osoba, te da mu je bitno samo da ima skuvano oprano. Otudjenje je nazalost uobicajena pojava kod ljudi u savremeno svetu. Ipak, sve to ne dolazi samo od sebe kao neka elementarna nepogoda nego smo uglavnom sami krivi, sto ne bi priznali ni za zivu glavu. Kad nesto oko nas ne valja, u trazenju uzroka uvek treba prvo poci od sebe.

Нема коментара:

Постави коментар