петак, 28. август 2015.

Nedelja kad je otišao Bosko



Behu tako ti dani oko 1. maja ove godine kad sam po obicaju kao svaki put u to doba godine razmisljao o tome kako je polozaj zaposlenih ljudi sve tezi kako protice vreme od onog slavnog dana kad su neki ljudi polozili zivote da bi buducim radnicima bilo bolje. Moja sustinski levicarska dusa jednostavno ne zeli da prihvati cinjenicu da se mi zapravo po stanju drustvenih odnosa ubrzano vracamo u 19. vek. Napredak tehnike tu ne pomaze. Upravo suprotno – cesto se taj progres koristi da bi se usavrsila tehnika gazenja osnovnih ljudskih prava. Mislio sam dakle o svemu tome jos dosta toga da napisem, ali me je u razmisljanju prekinuo telefonski poziv. Dragan, moj stari drugar i kolega koji se dokopao penzije (a sto se meni verovatno nece desiti) javio mi je da je umro nas zajednicki prijatelj i kolega Bosko. Bio je dugo bolestan, ali se borio za zivot koliko je mogao tu negde do svoje 64. godine. To je bio jedan od onih divnih ljudi koje sam decenijama poznavao i od kojih sam mnogo toga naucio, ne samo o poslu, nego i o zivotu. Strast ga je vukla ka mnogim stvarima, nekad i pogresnim, ali tako uvek biva kod zanimljivih ljudi. Bio je dobar i posten, a takvih je sad sve manje. I tako ode covek i time nestade jos nesto sto me je vezivalo za neka lepsa i lagodnija vremena. Pocivaj u miru dragi druze moj.

Нема коментара:

Постави коментар