среда, 09. септембар 2015.

Jesen stize dunjo moja (povratak u realnost)




 Ajd' stari majstore prvo ti, ja cu posle


Mora da se zna ko je prvi.

Kalendar jos to ne kaze, ali sve cesci oblaci i kise nas podsecaju da je leto na izmaku. Neko je bio na letovanju, pa je sami tim i fizicki bar na kratko  pobegao od turobne stvarnosti kojom smo okruzeni. Mnogi, poput mene, nisu isli nigde, ali opet, leto i nama poprilicno izmeni zivot. Ovog puta je leto bilo bas onako kao iz price, dakle toplo,  cesto i previse, ali opet i to ima svog sarma. I odlazak na Strand ili bazen je svojevrsno bekstvo od realnosti. Kao sladak san. Mnogo ljudi mi pominje umor i neko osecanje usporenosti. Uglavnom kazu da je to zbog vremena. Ja sam medjutim vise sklon da uzroke pripisem povecanom broju obaveza, narocito kod nas koji imamo decu. Ustvari, sve mi se nesto cini da je obaveza svakako sve vise i da nam zivoti postaju sve  komplikovaniji. Tako onda sebe prisiljavamo da razmisljamo o sve vise stvari, dok ne dodjemo u situaciju da sto bi neki rekli ''ne znam vise gde udaram''. Nije tu problem samo u finansijama, mada se obicno tome pripisuje vecina problema. Uglavnom, memorija nam se prepunila i to dovodi do blokade. Kompjuteri jos to lepo najave, a covek mora da oseti sam. Kad smo vec kod kompjutera (a isto vazi i za modernije mobilne telefone koje najmanje koristimo za osnovnu svrhu - telefoniranje), oni nam oduzimaju dodatno vreme jer uvek tu treba nesto srediti, pocistiti, kao sto treba s vremena na vreme srediti kucu. Mnogo toga smo za vreme leta odlozili jer nam se zbog vrucine nije dalo ili je jednostavno neko ko nam je trebao bio na odmoru. I tako se sad odjednom srucilo sve i ne znamo gde cemo pre. Ima li resenja? Tesko, to su pokusali da smisle i mnogo pametniji od mene. Nesto se doduse moze ublaziti, pre svega obaveze koje smo sami sebi nametnuli. Ali to s druge strane znaci i da bi morali da se odreknemo onoga sto zelimo i radimo samo ono sto moramo. Kakav je to onda zivot? Bice da cemo ipak morati da se  napnemo jos vise nego pre, pa dokle izdrzimo. Ja recimo sve manje spavam, a nekad sam tako uzivao u tome. Doba slatkog izlezavanja je proslo. Ostao je samo hronican umor. A penzija je daleko i kako nam vrli zakonodavci spremaju - sve dalje. Mada vecini vise ni to nije spas. Sve cesce dadiljanje dece sve zauzetijih roditelja je ono sto prvo pada na pamet, ali moze se uociti sve masovnija pojava da i penzioneri rade. To je nama nasa borba dala. Hteli smo modernizam i kapitalizam? Eto nam ga!

Нема коментара:

Постави коментар