среда, 07. октобар 2015.

Vreme





Uvek mi je bilo vazno koliko je tacno sati. Nije da se nesto preterano u zivotu zurim, ali volim da znam u kojoj sam fazi. Prvi casovnik sam dobio u trecem razredu osnovne skole. To je bio ruski Junost. Nije bio narocito precizan, ali je izdrzavao bez problema razne udarce, a ni voda mu nije smetala, mada nigde nije pisalo da je vodootporan. I inace su deca u to doba uglavnom dobijala ruske, odnosno sovjetske satove. Tad su jos i oni bili jedna mnogo veca drzava, kao i mi. Nikakvi raspadi nisu bili ni na vidiku. A casovnici im behu jeftini i robustni, taman kakvi detetu i trebaju. Nosio sam taj Junost sve do 1. razreda srednje, kad sam dobio dedin Enicar. To je bio svajcarski sat s automatskim mehanizmom koji nije morao da se navija. Klasican, s kazaljkama, ali vodotporan i bas lep sat. Deda ga je dobio za odlazak u penziju, ali je ipak sebi sacuvao stari Safhauzen koji je vise voleo. Posle vojske sam dobio na poklon Citizen, dobar japanski digitalac s dosta funkcija, veoma popularan u  to doba, kao i recimo Seiko i Casio. Ovaj poslednji sam nabavio 1993. i nosio sam ga sve do 2000., kad sam nabavio svoj prvi mobilni telefon. Bio je ronilacki digitalac, imao je dosta korisnih funkcija i sve u svemu dobar sat. Nakon nabavke mobilnog prestao da nosim rucne satove jer svaki telefon ima pored ostalog i casovnik. Ne zanima me da nosim sat kao modni detalj ili nesto cime cu skrenuti paznju na sebe. Uvek mi je sat trebao samo kao merac vremena i nista vise. Ionako mi je uvek smetalo da nosim bilo sta na ruci.  Zato bi svi prodavci bilo kakvog nakita kompletno propali kad bi kojim slucajem ziveli od ovakvih kao sto sam ja. Ovo vazi cak i u slucaju kad bih se na neki nacin dokopao bezobrazno velike kolicine para. Uostalom, nekad sam finansijski stajao  bolje nego sad, pa sam svejedno razmisljao na isti nacin. Burma je jedino sto nosim na ruci.

 Desava se i u drugo doba dana, ali ujutro se najcesce moze videti napadna nervoza ljudi u saobracaju. Isto vazi i za moje musterije. Svi bi voleli da stignem za minut i time nadoknadim sva njihova kasnjenja na posao, autobus ... Ne ide. Auto moze da ide i unazad, ali vreme ne moze. Novi Sad je nekad vazio za mirnu varos u kojoj ljudi nisu optereceni bezglavim jurcanjem za svim i svacim kao recimo u Beogradu, ali mi se cini da to vise nije tako. Tja, sve se menja osim kamenja, davno rekose ljudi. Sta je razlog tome? Tranzicija, novi ljudi, ima svega pomalo. A opet, nekad je i ta sporost umela da nervira, doduse ne bas mene jer sam uvek imao dobre zivce.  U svakom slucaju grad se mnogo promenio. Oni koji su ziveli na vise mesta kazu da nigde promene nisu tako vidljive kao ovde. Da li je to dobro? Zavisi od ukusa, a i zivotne pozicije. Veca efikasnost svakako ima i dobrih strana, ali neki ljudi su postali napadno nervozni. Mozda su uvek bili takvi, samo se to nije tako primecivalo. A kad se samo setim nekadasnje slatke opustencije, pa sve mi nekako dodje toplo oko srca. Nikad vise ...

Нема коментара:

Постави коментар