среда, 13. јул 2016.

Moj grad





Kad se registrujete na Fejsbuk jedna od rubrika koju morate popuniti je mesto rodjenja. Onda oni to podvedu pod odrednicu ''hometown''. Ja medjutim celu stvar prevodim drugacije, moze se reci i bukvalno. Dakle za mene je taj cuveni ''hometown'' onaj koji stvarno dozivljavam kao svoju prirodnu kucu. A to nije onaj u kom sam rodjen. Kao sto neki znaju, svoj zivot sam zapoceo u Beogradu, ali najveci deo zivota sam proveo u Novom Sadu. Nameravam to i dalje da cinim. Zato je to ono sto stvarno smatram svojim prirodnim stanistem. Da me ne shvati neko pogresno - protiv Beograda nemam nista, ali se tamo sad vise osecam kao turista. Dodjem, vidim ili uradim sta treba i vratim se kuci. Samo Novi Sad ima tu privilegiju da kad se vracam s nekog puta i ugledam ulaznu tablu s natpisom grada osecam se predivno. Ne moram cak ni kuci da dodjem, a cesto bas odmah i ne odem, ali sam osecaj da sam tu, u gradu ... ne mogu nista uporediti s tim. Potpuno mi je nevazno s koje strane sam stigao.

Cesto vozim nekog iz recimo Sombora ili Subotice, pa kad mu kazem da nisam nekoliko godina bio tamo uvek dobijem odgovor da nisam nista propustio jer se tamo nista u medjuvremenu nije promenilo. Za nas grad to definitivno ne moze da se kaze.  Mnogo se toga promenilo i u poslednjih 10 godina, a za 20, 30 ili vise da i ne pricam. Nisu se menjale samo zgrade i ulice, nego i ljudi. Uostalom i drzava se promenila. Grad nije mogao ostati izvan toga. Neki misle da je to dobro, drugi bi rekli da je sve lose, a ja mislim da ima pomalo i jednog i drugog. Novosadjani su recimo nekad bili poznati po usporenosti, dok je sad zurba obuzela i nas. Sveopsti tempo savremenog zivota je mnogo brzi. Nije to jos kao u Beogradu (daleko bilo), ali se vidi golim okom.

 Bilo je nelagode prema ljudima koji su ovde dosli tokom devedesetih. Ostalo je ponesto od toga i sad, mada vidno manje. Zaboravilo se da je Vojvodina i inace doseljenicki kraj, kao i Amerika. Ovde su svuda pre nekoliko vekova bile mocvare. Nije nam plodnu zemlju dala nikakva visa sila, nego su je ljudi oteli od prirode. Kad pocnu da pricaju o necem sto se zove ''Beograd na vodi'' uvek se setim da je nas grad na vodi vekovima. Bukvalno. Na to nas svako malo podsete podzemne vode koje s vremena na vreme pokazu nameru da opet postanu nadzemne. I tako su vekovima ovde dolazili razni ljudi da bi ovde ostali i ko sad nekome moze zameriti sto je ucinio isto pre recimo 20 godina? Novi ljudi donose i nove navike i obicaje. To se vremenom sve izmesa stvarajuci poseban kolorit.  Novosadjani recimo nekad nisu bas imali naviku da se voze taksijem. Znam da ce mnogima to sad zvucati neverovatno, ali tako je. Nas taksista je bilo 15 puta manje, ali smo ipak u potpunosti ispunjavali sve prevozne potrebe gradjana. Sve negde do 1993. nije postojao pojam propale voznje, odnosno situacije kad se putniku saopsti da nema slobodnih vozila. Naviku masovnog koriscenja taksi prevoza u grad su velikim delom doneli upravo dosljaci, najvise oni iz Sarajeva. Sarajlije su se pre rata u svom gradu vozile taksijem rado i cesto. Njihov dolazak se itekako osecao, a i onih iz Beograda, kojih ima mnogo vise nego sto bi neko na prvi pogled pomislio. Znam, neko ce reci da je pre rata ovde taksi bio dosta skuplji nego sto je to danas slucaj. To je sasvim tacno, ali ne treba zaboraviti da su i plate bile oko 20% vece nego u Beogradu, dok je danas obrnuto. Onda recimo izlasci po splavovima, to je uglavnom uvoz iz Beograda. Jeste da se meni muzika koja se tamo cuje ni najmanje ne dopada jer turbo folk ne mogu da smislim, ali razumem da dosta ljudi voli i to. Zato mene naravno nije bilo ni na dosta posecenom Cecinom koncertu, ali dobro, nekome se dopadaju I takve stvari. Razni ljudi – razni ukusi. Ostaje nam samo da nagadjamo sta bi sve sa ovim gradom bilo da nije bilo ratova. To naravno ne mozemo znati, ali jedno je sigurno - bar bi nam svi mostovi bili na broju. Ovako nisu, kao sto znamo. Neki  se nece sa mnom sloziti, ali smatram da je republicka vlada bila duzna da to popravi, kad vec nisu uspeli da izbegnu bombardovanje (sto su svakako bili duzni) .

Nas se grad poslednjih decenija prosirio kao valjda nijedan u drzavi. Kad se samo setim da su pre 30 godina izmedju GRAS-a i Veternika postojale samo njive, da je Novo Naselje sad duplo vece nego sto je bilo, da prolaz izmedju Detelinarei Novog Naselja nije postojao, a vecinu danasnje Nove Detelinare su cinile prizemne kuce i neasvaltirani putevi … mogao bih vam nabrajati dosta toga, ali ljudi … e, tu su stvari jos zanimljivije.  Zapravo mi se cini da je nasa cuvena mirnoca u velikoj meri zloupotrebljena, jer se polazilo od onog ''Nije to Beograd, oni se nece buniti''.  Tja, ponekad je i tako, ali vazi i ono da krcag ide na vodu dok se ne razbije.  Zato nemojte mnogo ljutiti Novosadjane, nije to bas sve kao nekad. 



Sta to ima posebno u nasem gradu? Tja, zavisi kako za koga, ali ja bih recimo izdvojio crkvu na izlazu iz Petrovaradina prema Karlovcima. Zasto je ona posebna?  Zato je na jednoj strani krst, a na drugoj polumesec. Zasto je to tako? Prica seze nekih 300 godina unazad, u doba tursko – austrijskih ratova. Tu negde blizu te sadasnje crkve, na Vezircu, odigrala se cuvena bitka izmedju austrijske i turske vojske. Sve se to dogadjalo 5. avgusta, dakle bese letnje doba. Legenda kaze da je usred bitke poceo da pada sneg, pazite, sneg u avgustu (!) i to samo na tursku stranu. Tad se Turci posmrzavase i utekose glavom bez obzira.  E sad, s legendama nikad ne mozete biti sigurni i zato nemojte od mene ocekivati da cu potpisati da je ovo sa snegom bilo bas tako. U svakom slucaju, sa snegom ili bez njega, Turci su tog dana zaista potuceni do nogu, te su se naravno povukli i vise se nikad nisu vratili na ove prostore.  Kao uspomena na taj dogadjaj i iz postovanja prema hrabrom protivniku izgradjena je pomenuta crkva, a svakog 5. avgusta se tamo organizuje proslava pod nazivom Snezna Marija. Ovo je i skola za sve nas. Postujte i one koji su u manjini, pa i one koji su pobedjeni,  jer niko ne treba  da bude ponizen. Svi smo mi samo ljudi. Siguran sam da bi se vecina mojih sugradjana s ovim slozila. To je uslov da se svi slazemo. Tako je bilo do sada, a i nadalje ce, bar se nadam.

Нема коментара:

Постави коментар