понедељак, 08. август 2016.

Jedna bitka, jedan covek i jedan grad



Bio sam u petak, petog avgusta na proslavi velike bitke kod Petrovaradina. Bilo je to u crkvi na Tekijama. Svakog 5.8. se tu slavi svetkovina pod imenom Snezna Marija. Bitka inace bese to pre tacno 3 veka. Pisao sam ovlas i ranije o tome. Znate pricu o navodnom snegu usred leta i svemu ostalom. Tja, da li bas o svemu? Necu vam toliko sad pisati o samom dogadjaju jer me trenutno vise zanimaju neki posebni ljudi i neke posledice.

Zivot je nekom majka, a nekom maceha. Recimo austrijski vojskovodja princ Eugen Savojski. Hm, austrijski? Zapravo je bio Francuz, rodjeni Parizanin i nesudjeni francuski vojnik. Nasao sam dve verzije koje objasnjavaju zasto i pored svoje velike zelje nije primljen u francusku vojsku. Po jednoj, to je bilo zbog nezgrapnog izgleda, a po drugoj zbog izvesnih skandala koji su imali veze s njegovom majkom. Meni se druga verzija cini verovatnijom, pre svega zbog toga sto se njegova porodica svakako nakon toga preselila na podrucje pod kontrolom Habsburske monarhije. U svakom slucaju on je u Francuskoj proglasen zbog neceg nepodobnim. Razmisljam tako, koliko izvanredno sposobnih ljudi kroz istoriju nikad nije dobilo priliku da pokaze svoj raskosan talenat za nesto prosto zato sto ih je neko nekad zbog neceg proglasio  nepodobnim? Mora biti da je broj takvih nesrecnika zapravo ogroman. I ne radi se tu samo o necijoj zloj volji, ponekad je u pitanju samo splet nesrecnih okolnosti. Da li bi recimo Tesla postao genijalni pronalazac da njegov otac nije bio imucan, te ga poslao na skolovanje? Najverovatnije bi da nije bilo toga zauvek ostao medju lickim ovcama i niko za njega ne bi cuo. Imao je dakle i srece. Bez toga se u zivotu ne moze, makar bili najbolji na svetu.

Isto vazi i za junaka ove price, koji je zapravo u vreme bitke kod Petrovaradina zaista i bio najsposobniji vojskovodja na svetu i jedan od najuspesnijih u istoriji ratovanja uopste. General je postao veoma mlad, ali tad je vec bio iskusan feldmarsal i glavnokomandujuci vojske cele ogromne carevine. Niko ga nije gurao, sve je postigao sam. Ali ipak, imao je srecu da je neko ocigledno pametan mnogo godina ranije prepoznao njegove ogromne sposobnosti. Kazem vam, mora se malo imati i srece. Sta bi bilo bez toga ili recimo da Francuzi nisu postupili onako glupo ne primivsi ga u svoju vojsku? To nikad necemo saznati, ali u svakom slucaju istorija ovog naseg podneblja, a verovatno i cele Evrope bi bila mnogo drugacija.
Uglavnom, on je u vojsku uveo novine koje su se nesumnjivo bazirale na licnom iskustvu. Recimo kod njega po pravilu nisu palile veze i vezice, na bitne polozaje je postavljao iskljucivo ljude koje je sam smatrao sposobnim. Raskrstio je s odomacenom praksom po kojoj su plemici morali da budu visoki oficiri, pa onda njihova rodbina, znate ono, surakov zet i tako dalje. Verovatno je imao ogroman otpor da to progura, ali  je pored ostalog bio i veoma sposoban diplomata i politicar. On sam nije bio niciji zet jer se nije zenio nikada. Takodje je uvek izuzetno vodio racuna o onome sto se danas naziva logistikom, odnosno da vojnici imaju sve sto im treba kako bi bili zadovoljni i spremni. Najcesce je u bitke ulazio s brojcano slabijom, ali pokretljivijom vojskom. Vise se uzdao u konje nego u topove. Ako pogledamo situaciju u danasnjim velikim armijama videcemo da su recimo danasnje vojske SAD, Rusije, Francuske, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja brojcano manje, ali efikasnije i pokretljivije nego pre 20 ili 50 godina. Upravo je na tome insistirao Eugen Savojski pre vise od 300 godina. Voleo je da bude u prvim redovima ili bar blizu toga. Zbog toga je i vise puta ranjavan, mogao je naravno i poginuti , ali vojska voli takve i on je toga svakako bio svestan. Uostalom i tokom petrovaradinske bitke nije bio nigde zaklonjen, nego je dobar deo vremena bio na mestu na kom su danas statue jelena iznad tunela.

Tu je itekako bio u dometu turskih topova, no Turci izgleda nisu znali da je on tu. Opet sreca, ali ona prati hrabre. Inace nisam uspeo da nadjem normalan put do tog mesta sa kog je osmatrao bitku. Moglo bi nekako uz pomoc alpinisticke opreme, a drugi nacin je prolaz iz zgrade koja se naslanja na to, ali je to zakljucano. Dobar deo tog malog platoa sad zauzima ogradjeni prostor u kom su antene raznih firmi, izmedju ostalih i jednog taksi udruzenja. Sto je dobro za pogled uglavnom je pogodno i za radio talase.

Nisam nasao podatak kako je stajao sa zenama, ali ako znamo da je bio veoma pametan, hrabar, mocan i imucan,  nece biti da su bezale od njega. No, svoju porodicu nikad nije zasnovao, te naslednika nije imao, sto je nakon njegove smrti dovelo do prilicnih sporova oko njegove materijalne zaostavstine koja je bila prilicna. Umeo je ocigledno i s parama, kao i sa svim ostalim cega se dohvatio u zivotu.
Njegov ratni protivnik, Damad Ali - pasa je imao sasvim drugaciji zivotni put. Ne bi bilo u redu reci da je bio nesposoban, ali mu je to sto je bio iz ugledne plemicke porodice i sultanov zet nesumnjivo pomoglo da se domogne polozaja velikog vezira, odnosno drugog po rangu polozaja u Otomanskoj imperiji. Istoricari ga uglavnom opisuju kao preterano ambicioznog, ali ja cu upotrebiti prizemniji izraz - alavi megaloman. Kako je na kraju prosao znamo i tu nije od preteranog znacaja pitanje da li su ga ubili Austrijanci ili njegovi janicari. Cuo sam i za pricu da se ubio sam. Kako bilo, to je bila velika austrijska pobeda koja je uticala na mnogo toga sto se desilo posle.


I sta je na kraju bilo s tim cuvenim snegom koji je navodno pao u toku bitke, a usred leta, rasterao Turke i posluzio kao povod za proslavu Snezne Marije na Tekijama? Tja, razuman odgovor bi bio da je to malo verovatno, da ne kazem nemoguce. Pominje se nekakav meteoroloski izvestaj po kom je bilo veoma hladno, navodno je bilo i inja, pa je Turcima to licilo na sneg. Hm ...
Koliko mi je poznato u to doba nije bilo nikakvih instrumenata za merenje temperature. To znaci da se cela prica o navodnoj hladnoci zapravo bazira na subjektivnom osecaju hronicara. Danas recimo u nekim meteoroloskim izvestajima i to izrazavaju kao velicinu i razlika izmedju toga i izmerene vrednosti ponekad bude prilicna. Pre 2 godine, bas pocetkom avgusta rano ujutro vracao sam se s puta i kod crkve na Tekijama sam ugledao sledeci prizor:




To je dakle prostor izmedju crkve na Tekijama i Dunava, upravo onaj kojim su se pred bitku kretali Turci vukuci glomaznu i tesku tehniku. Snimak koji sam napravio izmedju cetiri i pola 5 ujutro je tehnicki los jer je sniman starim telefonom, ali dovoljno dobar da se vidi gusta magla. Tog dana vreme ne da nije bilo hladno nego je vrucina bila uzasna, preko 30 stepeni. Odakle onda ta magla? Ovde moramo imati u vidu da je ceo taj teren mocvarni, dakle s veoma visokim procentom vlage. Zemljiste je mahom zaklonjeno gustim drvecem, pa se zbog toga ne susi prakticno nikad. To je i sad tako iako je izgradjena poneka vikendica, vodovod je postavljao neke instalacije i tako dalje, pa je ponesto u medjuvremenu zbog toga isuseno. Hocu reci - ako je sada bila ovakva magla kao posledica isparavanja mocvarnog tla od visoke temperature, pre 300 godina je moralo biti jos gore. Tome treba dodati cinjenicu da vlaga uvek pojacava subjektivni osecaj hladnoce. Ne smemo zaboraviti ni psiholoski momenat. Vlaga i magla svuda oko vas, ne vidite skoro nista, a znate da je neprijatelj tu negde blizu i da moze svakog trenutka odnekud izroniti. To mora da je bio uzasan osecaj neizvesnosti. Da li ste se nekad smrzli od straha? Ako i niste, sigurno ste culi nekog da je to rekao ili ste bar procitali negde da je neko to doziveo. Dakle situacija je bila idealna za stvaranje hladnoce u dusi.
A sta je s olujom koja je pogodila austrijske trupe i zbog koje su jedva uspeli da se domognu sremske obale? I ona je u leto cesta pojava, upravo kad se sloze visoka vlaznost i temperatura.
Da ne bude zabune, ja nikako ne mogu da tvrdim da je obavezno bilo zapravo toplo, ali smatram da je to mogucnost koju nikako ne bi trebalo odbaciti. Uostalom, bilo je leto i svakako je veca mogucnost da bude vrucina nego hladnoca.
Kako bilo, junak ove price je svakako umeo da iskoristi situaciju, kakva god bila. Stvar pameti i ogromnog iskustva. Takav je zivot. Iskoristite sta mozete, ne predajte se nikad i imacete velike sanse za uspeh.


 Eugen je posle imao jos bitaka i to ne samo protiv Turaka. Ratovao je pored ostalog i protiv svojih sunarodnika, jednako uspesno kao i protiv drugih. Profesionalac nema emocija. Posle je bio u jednoj vrsti penzije, ali mu djavo nije dao mira, te se opet aktivirao i ratovao skoro do smrti. On je jednostavno pripadao onom tipu ljudi koji ne mogu da sede besposleni. Razumem ga, jer i ja sam takav, mada mi ratovanje ne deluje bas kao privlacan poziv.

Gde smo mi u celoj toj prici? Mnogo puta je receno da je bitka kod Petrovaradina oznacila prekretnicu i pocetk trajnog isterivanja Turaka sa prostora danasnje Vojvodine, sto je zavrseno koju godinu kasnije. Znacaj koji je medjutim imao za nas grad je svakako jos veci. Ovde moram podsetiti da Novi Sad u to doba zapravo nije ni postojao. Selo Futog je u to doba bilo poznatije mesto od malog naselja koje je u to doba nazivano Petrovaradinski Sanac i Racka Varos. To je dakle bilo samo malo predgradje koje je pre toga najvise sluzilo za snabdevanje petrovaradinskog garnizona. Posle bitke su neki zasluzni borci nagradjeni mogucnoscu da sebi ovde naprave dom. Ti su ljudi poceli da izgradjuju nesto sto je tokom tri sledece decenije preraslo u pristojnu varos. Tad su se vispreniji i imucniji medju njima i pre svega njihovim potomcima organizovali i kupili od Beca status slobodnog kraljevskog grada. To se desilo 1748. godine i time je grad dobio mnoge privilegije, od kojih je narocito bila vazna mogucnost ubiranja sopstvenih prihoda, sto je znacajno pospesilo dalji razvoj grada.

Ali svega toga naravno ne bi bilo da je ishod velike bitke bio drugaciji. Turci ocigledno nisu planirali da ovde naprave bilo sta. Eugen je svojom velikom pobedom ucinio nemerljivo mnogo za nas grad.  Njemu je ova pobeda bila samo jedna od mnogih, ali nama je donela sve. Logicno bi bilo da neka ulica dobije ime po njemu,  nisam nasao podatak da li je pre 2. Svetskog rata to bio slucaj, ali posle njega svakako nije. Sigurno je uticalo i to sto su nacisti zloupotrebili njegovo ime nazvavsi jednu svoju ozloglasenu jedinicu po njemu.  No, buduci da on nije mogao da utice na to, a da ostaje njegov doprinos buducnosti naseg grada, mislim da je bas sad, na 300 godina od cuvene bitke pravi momenat da razmislimo o tome da jedna ulica u Novom Sadu ponese njegovo ime. Mislim da bi najpogodnija za to bila Beogradska ulica u Petrovaradinu. On je tamo bio, a Beograd vec ima svoj kej, ni jednoj znacajnoj licnosti se ne bi oduzimao naziv … sve u svemu, prava stvar bi bila da se glavna ulica u popularnom petrovaradinskom gradicu nazove ulicom Eugena Savojskog.

U ponedeljak, dakle 8. avgusta je otvorena veoma posecena izlozba u muzeju na Tvrdjavi povodom 300 godina velike bitke. Svakako preporucujem da je pogledate. Kustos Sinisa Jokic koji je to postavio je ocigledno takodje veliki postovalac Eugena Savojskog. Odrzao je prigodan govor u kom je ukratko opisao dogadjaj i njegov znacaj. Posle sam od njega cuo ideju da velikom vojskovodji u nasem gradu bude izgradjen spomenik. Zaista, nije mi to palo na pamet, ali mislim da bi svakako i to trebalo uraditi. Ovaj grad mu to duguje, kao i ulicu, sto sam vec pomenuo.  Za kraj pogledajte video u kom  Sinisa Jokic objasnjava bitku:



Нема коментара:

Постави коментар